Српски пјесник, публициста и политичар из БиХ: Осман Ђикић

На данашњи дан, 30. марта 1912. године умро је Осман Ђикић, књижевник и публициста.

Осман Ђикић био је српски пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине. Рођен је у Мостару у грађанској породици, гдје је завршио нижу гимназију. Због тога што се јавно изјашњавао да је Србин, аустроугарске власти су га истјерале из петог разреда гимназије, па је школовање наставио у Београду, одатле је отишао у Цариград, па у Беч, гдје је завршио Трговачку академију.

Још док је био гимназијалац почео се дружити са мостарским пјесницима окупљеним око листа Зора, Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, под чијим је утицајем почео да пише пјесме. До краја живота у свом књижевном и јавном дјеловању увијек је исказивао своје непоколебљиво српство. Био је банкарски чиновник у Загребу, Брчком и Мостару. Оснивач је културног друштва босанскохерцеговачке муслиманске младежи Гајрет, које је просрпски усмјеравао. Поред тога био је један од покретача и уредник часописа Мусават, који је почео да излази у Мостару. Покренуо је Босанско-херцеговачки гласник у Сарајеву а био је међу покретачима политичког листа Самоуправа и био му је главни уредник.

Писао је пјесме и многе ствари у прози, у Босанској Вили, Зори, Цариградском гласнику и другим књижевним листовима. Иза себе је оставио три збирке пјесама: Побратимство коју је 1900. године у Београду објавио са Авдом Карабеговићем и Омер-бегом Сулејманпашићем-Деспотовићем. Српска дубровачка штампарија штампала му је књигу пјесама Муслиманској младежи.

У издању Српске штампарије синова Мијата Радовића у Мостару изашла му је збирка пјесама Ашиклије. Написао је и низ родољубивих пјесама. Сакупљао је народне пјесме (рукописна збирка Херцеговачки бисер 60 пјесама) и биљежио обичаје (Свадбени обичаји мухамеданаца у Херцеговини, рукопис). У љубавној лирици се ослањао на севдалинку и угледао на пјеснике Истока, а побожном лириком се обраћао муслиманској младежи. Написао је драме Златија, Стана и Мухаџир . Његов позоришни комад “Златија” први пут је изведен 1927. године у Београду у новој згради Народног позоришта. Било је то поводом обележавања 15 година од његове смрти. О његовој смрти писао је Цетињски вјесник.

Осман Ђикић је био сахрањен у Великом царинском харему.

Велика је била љубав између Османа и Зоре којој су се противиле обје средине, и Османова мостарска, и Зорина београдска. Сазнавши за једно махалско оговарања: “Ђе ће с ђаурком, моја ти?”, Осман је из протеста али и из огромне љубави према Зори, написао пјесму “Ђаурко мила” којом је и запросио Зору. Вјенчали су се 1905. године у Бечу.

Један други мостарски пјесник, Алекса Шантић, рекао је једне прилике Осману:

“Какви смо пјесници – други ће рећи. А ја теби да кажем: храбрији си човјек од мене. Твоја љубав према Зори побиједи и вјеру и нацију и чаршију.

Ти своју љубав ожени, а ја?… Мало је Османа Ђикића, мало… Зато те, брате, као пјесника волим, а као човјека и волим и поштујем… “( Алекса Шантић није успио побиједити отпор своје породице, када је хтио да ожени своју велику љубав, Анку Томлиновић, католкињу. Негодовање Алексине православне средине, нарочито мајке, било је прејако за Алексу. Своју Анку, Алекса све до своје смрти није преболио.)

Осман је умро у тридесет и петој години живота од туберколозе, а његова супруга Зора је умрла од исте болести убрзо послије њега. Њихова љубав је прерасла у романтичну легенду која траје све до данас. Зора почива на православном гробљу Бјелушине, под чемпресима. Осман под Дероковим турбетом, у сјенци Карађозбегове џамије. Од Османовог турбета до Зорина гроба може се досегнути пјесмом: “Ђаурко мила, туга ме мори…”

Послије његове смрти многе културне установе носиле су његово име. У Београду је Гајрет носио његово име. Године 1936. према пројекту београдског архитекте и историчара умјетности Александра Дерока , подигнуто му је спомен – турбе у харему код Карађоз-бегове џамије у које су пренесени и његови посмртни остаци из Великог царинског харема. Усташе су спомен-турбе порушиле 1941. године а обновљено је после Другог свјетског рата. У последњем рату спомен-турбе су минирали припадници хрватске паравојне формације ХОС-а. Дјелимично је обновљено 1998. године.

Приредио: Миомир Ђуришић, Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: