Српски пуковник амерички обавјештајац, а радио за свој народ

У извештајима Удбе и касније југословенске Службе државне безбједности – СДБ, као амерички агент у емиграцији и на тлу наше земље најчешће се помињао Никола Степановић, иначе члан Централне управе СНО, бивши изасланик краљевске владе у Каиру, резервни пуковник америчке армије и професионални обавјештајац.

Степановић је у време владавине Двајта Ајзенхауера био и савјетник у Стејт департменту за емиграцију. Уједно, као краљев официр из Чикага пуковник Степановић је био и најуспјешнији Србин у америчкој војсци. Рођен је 21. новембра 1896. године. Живио је скоро седам деценија и преминуо у децембру 1964. у Пенсилванији.

Када је ратни вихор стигао до Сједињених Држава 1941. године бива мобилисан у војску. Будући да је, поред енглеског, течно говорио и француски, био је упућен у Службу за специјалне задатке. Метеорски напредује.

Унапријеђен је у чин капетана и прекомандован у Вашингтон, гдје је распоређен на дужност руководиоца Секције агента субверзивних дјелатности, у Департману за рат. Није дуго чекао ни унапређење у чин мајора.

Непосредно прије него што су САД ушле у рат, Американци су формирали јаку службу за тајне војне операције, у којој ће своје мјесто пронаћи и мајор Никола Степановић. То специјално одељење најприје се звало Служба за координирање информација (С.О.И. – Office of Coordinator of Information), а од јула 1942. године Служба за стратешке послове (O.S.S. – Office of Strategic Services).

Радећи „иза сцене“, Степановић је дао велики допринос америчкој војсци. Када је 1942. године краљ Петар Други посјетио САД, Степановић је добио задужење да буде у његовој пратњи. Краљ Петар Други посјетио је Америку први пут као званични гост предсједника Рузвелта крајем јуна 1942. године. Краљу је приређена вечера у Бијелој кући, а следећег дана је посјетио Конгрес. 

Почетком јула краљ Петар Други Карађорђевић је кренуо на турнеју по америчким градовима. Прије одласка за Канаду предсједник Рузвелт и краљ су објавили саопштење у коме је речено да је ова посјета „израз пријатељства америчког народа према народу Југославије“. Обзнањено је и да су двојица владара потписала споразум о узајамној помоћи у вођењу рата, који је предвиђао снабдјевање владе Краљевине Југославије обавјештењима, оружјем и материјалима за одбрану, које предсједник САД одобри.

У штабу Драже Михаиловића, у то вријеме, САД су већ имале свог обавјештајца Била Хадсона. Њега је крајем 1942. наследио Вили С. Бејли, а њему се придружио и пуковник Мекдовал. Када су, међутим, Американци почели да дижу руке од краља Петра Другог и Драже Михаиловића њихове војне мисије, у другој половини 1943. године прелазе код Тита, а влада у Лондону препуштена је Британцима.

То познанство Степановића и краља Петра Другог Карађорђевића ће у потоњим догађајима бити од велике важности.

У љето 1943. године, мајор Степановић је премјештен у амбасаду САД у Лондону, у својству војног аташеа задуженог за везу са југословенском владом у егзилу. Поред осталог, био је задужен и за све информације о Југославији, односно за информисање југословенске владе о савезничким операцијама које су биле везане за Југославију и за информисање команде америчке армије о акцијама које је влада у избјеглиштву предузимала у Југославији. Мајор Степановић касније је премјештен у амбасаду САД у Каиру, гдје је радио четири мјесеца.

Команда савезничких снага за Медитеран, у то вријеме, налазила се у Алжиру. Степановић је много путовао по Северној Африци. Одлазио је на Сардинију, Корзику, Швајцарску, Француску и у већ ослобођену Италију, у Бари и Казерту.

Премјештен је у Италију у љето 1944. године и постављен за штабног официра генерала Вилсона. На том положају остаће и када Вилсона мијењају, најприје фелдмаршал сер Александер и доцније генерал Нарнеју. Тада је унапријеђен у чин потпуковника. Обављао је дужност официра савезничке обавјештајне службе за Медитеран.

У Италији, с њим су радили Ник Лалић, Мирко Рајачић и Џо Веселиновић. Они су, по Степановићевом наређењу, у лето 1945. посјетили логоре за расељена лица у Италији у којима су били и Срби, да би добили податке о томе ко је и зашто напустио Југославију. Потом се потпуковник Степановић придружио генералу Вилијаму Моргану у Трсту, и био је његов лични преводилац. Степановић се септембра 1945. вратио у Вашингтон, у Департман за рат. Провео је у војсци 54 мјесеца, од којих 34 у Европи. Војну каријеру завршио је као пуковник.

За војне заслуге Никола Ник Степановић је добио бројна признања. Од САД је добио Legion of Merit за заслуге у обавештајној служби савезничких снага, као „експерт за Југославију и Балкан“. Фелдмаршал Александер лично га је одликовао Орденом британске империје за његово познавање Балкана и бриљантне организационе способности. Добио је одликовања и од Француске, Грчке, Италије и Малте.

Краљ Петар Други Карађорђевић одликовао је Николу Степановића Орденом бијелог орла петог реда, за помоћ у вријеме краљеве посјете САД 1942. године и Орденом белог орла трећег реда са мачевима, за помоћ краљу у Каиру. Пуковник Степановић је то цијенио и био је уз краља Петра Другог Карађорђевића у његовим најтежим тренуцима смрти у Денверу 1970. године.

Пуковник Степановић био је само један од 40 ангажованих српских војника и официра у армији и обавештајним службама САД. Степановић је ангажовао више од тридесет америчких Срба за рад у тој служби. Услов је био да су физички способни за рад у непријатељској позадини.

Многе је познавао из Српског народног савеза, а о некима је сазнао из српског листа „Американски Србобран“ који је излазио у Питсбургу. У тој групи нашли су се Ђорђе Гов Мусулин, из Питсбурга, Ели Поповић, из јужног Чикага, затим Никола Ник Лалић, Мирко Рајачић, Џорџ Вујновић, Стив Бижић, Ник Драгаш, Џон Милодраговић, Џо Веселиновић из Сент Луиса и други.

Извор: Новости

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: