Српски рулет

Пише: Небојша Јеврић

Знате ли како се српски рулет игра?
Сваки играч узме бомбу.
Попне се на кров напуштене зграде у Дрнишу.
Под камен се ставе паре.
На три се извуку осигурачи.
Ко последњи баци бомбу његове су паре.
Погинуо сам давно играјући српски рулет.
Ратавaо сам против Хрвата.
Ратовао против Бошњака.
Ратовао против Шиптара.
И све време су нам причали да је то ништа према томе кад ударе Срби на Србе.
Пре тридесет сам говорио да ја у том рату нећу учествовати.
Имам шездесет шест година.
Са тридесет сам први пут прешао реку. Са четрдесет се вратио.
Мислио сам да сам се вратио. Али се нисам вратио. Рат је ту још у мојој соби. Спуштених ролетни у полумраку собе слушам Шостаковића и записујем последње приче.
Имали смо родину. Исцијепали смо је као бесни пси. Навали.
Када су Црна Гора и Србија склопила мир за време Херцеговачког устанка осморица Срба из Црне Горе су ноћу прошла кроз турски Санџак и упутили се да помогну браћи.
Ухватиле су их власти у Ужицу и предали новопазарским Турцима.
Они су их набили на кочеве.
Ја сам био један од те осморице.
Више ме нема. Оно што је остало од мога леша бацили су псима.
У соби је полумрак. У њему мачак Љубиша, добио то име по имењаку из Сурчина, оба стари и болесни. Он повраћа, а ја му помоћи не могу. Има тринаест мачећих година.
И ја имам шездесет и шест псећих. Или шест пута толико људских.

Видим зле птице, тако руски војници зову дронове, како око зграде круже.
Видим моју браћу ампутирце. Коме недостаје нога, ком рука како заборављени од свих слушају псовке упућене Републици Шумској.
Немам коже. Писац и не треба да има кожу. Мора да на живом месу осети сваку рану свога рода.
Ране ми нису зарасле. Како време пролази све више боле.
Зову ме прогнаници из Српске Крајине. Они су своје пребринули.
Прогнаници из Сарајева.
Питају шта ће са нама бити.
“Шизматични кантон Бања Лука”, рекао бих али се бојим.
Не знам шта да им кажем.
Хтели сте капитализам и добили сте га. Буните се сад против оних који су били власт.
Шта нам се ово десило.
Ништа, само што су они који су били власт постали власници.
Чекам суботу, али ни у суботу нећу упалити ни светло, ни телевизор.
Соба у којој сам ја се сваког дана смањује. Затрпавам је књигама и сликама.
Знам да до њеног рушења мора да дође.
Толико се смањила да кад се једном сруши ни уз помоћу увеличавајућих стакала мене у њој неће моћи пронаћи.
Припадам оним којих више нема. Оним који више немају ноге него кљакаре. Који су се пешке на Атос попели.
Они од мене траже, они мени пишу како их реч избеглица вређа.
Тридесет година пишем прогнаници. Тридесет година ви пишете избеглице. А то није исто, даме и господо, другови и другарице, ви носиоци црних пентаграма, црних петокрака.
Сањам тракторске колоне из Херцеговине, из Црне Горе, од Семберије према престоном граду.
Колоне прогнаника.
И чекам са бомбом у једној а осигурачем у другој руци да одиграм последњу партију српског рулета са црним човеком из огледала који више ништа нема. Којем сам као ратни плен, као роб, остао само ја.
Негде на Српској Илиџи писац и ратник и градитељ, грађевински инжињер Жељко Пржуљ поправља кров на згради који је изгорио.
Успели су да ставе греде и покрију зграду цирадама.
За цреп је још рано или превише касно.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: