Српски владар из сјенке: Носио је и мач и мантију

Српски племић-монах Данило Други био је архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. вијеку. Носећи и мач и мантију, био је командант битке за Хиландар и десна рука краља Милутина, а о њему се тако мало зна. Његово световно име ни данас није познато, а житија наводе да је у младости био миљеник краља Милутина, баш као што је принц Растко био мезимац Стефана Немање.

Такође, слично Светом Сави, младић бјежи на Свету гору гдје постаје монах Данило, али нема времена да буде испосник, јер сљедеће три године командује одбраном Хиландара од опсаде Каталанске компаније, најокрутније најамничке трупе у 13. вијеку.

Значај те битке је огроман, јер је око 1300. Света гора била вјерски, политички, дипломатски и обавјештајни центар цијелог православног свијета, смјештена на неутралној територији у Ромејском царству. За православце је Атос био оно што је за католике био Ватикан, кажу историчари.

– Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, види се да је Данило његов штићеник и најповјерљивији сарадник – каже за Новости историчар проф. др Влада Станковић. – То је невјероватна личност, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао као командант битке за Хиландар.

Опсаду и пљачку Свете горе, симбола православног „византијског комонвелта“, започела је Каталанска компанија – коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће њоме успети да се супротстави Турцима. Неочекивано, најопаснија плаћеничка војска тога доба окренула се против православне Византије коју је сматрала већим непријатељем од Турака.

– Цар Андроник је превидио је да су Каталанаци били јачи од регуларних Ромејских трупа – каже др Влада Станковић. – Није била случајност што су плаћеници започели рат с Византијцима, као и велике пљачкашке походе, посебно према Светој гори. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима „латинског цара“ у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште „шизматичко царство.“

Краљ Милутин, владар Србије на ивици византијског и западног свијета, био је свјестан велике буре која се припремала. Наступао је опрезно и прагматично преговарао са папским заговорницима новог крсташког рата, и истовремено је преко обавештајне мреже пратио вести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос.

Свјестан да би уништење Свете горе било фаталан морални пораз православног свијета, Милутин је годинама кришом утврђивао Хиландар. Уочи каталанског напада он је сазвао Државни сабор да би за игумана именовао јеромонаха Данила, који је само двије године раније био дио личне Милутинове дворске пратње и гарде.

– Ријеч је младом ученом племићу који је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије – наводи др Станковић. – Данило је, потпуно неуобичајено на Државном сабору у Србији а не на монашком скупу на Атосу, именован за игумана Хиландара. Он је несумњиво био Милутинов човјек за специјалне задатке коме је била намијењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете горе, јер Византија није више имала снаге за то.

Данилов ученик, саборац и биограф је оставио свједочанство о том страшном времену:

– После мало времена тиха живота у Светој гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустјеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустјеше.

Игуман Данило је с колоном наоко обичних црноризаца (калуђера) стигао на Хиландар у посљедњи тренутак. Каталанци нису спријечили долазак „калуђера“ на Свету гору јер нису познавали српске законе, по којима је сваки утврђени манастир у Србији још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани „мужеви работали у војнички закон“, увјежбавајући одбрану од опсаде, а имали су много искуства из ратова с Ромејским легијама.

Тако су се сталној војној чети под командом хиландарског стратора придружили Данилови црнорисци из Србије, чије су мантије скривале одабране војнике. Захваљујући њима Хиландар једини одолијева опсадама, а иза његових зидина уточиште налази велики број породица из околних села. Житија наводе: „Цио многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара“.

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

– Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Људи од глади зијајући, судараху се и падаху као пијани и обузети глађу, нису могли ни гледати. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не бјеше ко ће их погрепсти, но се звјерови и птице небеске храњаху од њихова тијела – пише Данилов ученик.

Он с дивљењем биљежи да Данило остаје непоколебљив, упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга – куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који свакодневно нападају Каталанци.

– Велика множина њих почеше сјећи врата града славнога манастира Хиландара, а други дио њих позади разбијаху зидове града, хотећи ући унутра. Стријеле падаху као капље дажда, пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху, и сами једногласно се дераху устремљујући се напред. Страшно бијаше видјети њихов убојни строј. Господин мој, храбра душа, остаде непоколебив, мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера – записао је Данилов ученик.

Да све буде невјероватније, Данило је један предах од каталанске опсаде искористио да с одабраним ратницима спасе највеће драгоцености манастира, највјероватније реликвије, књиге и документе, које доноси у престоно Скопље краљу Милутину. Овај га задржава да остане док опсада не прође, али Данило одбија и креће назад на Свету гору иако се „није могла наћи ниједна стаза којом би се могло ићи мирно, без борбе и ратишта“. Под борбом се пробија ка Атосу, светој земљи које је харала и палила Каталанска компанија.

Охрабрени Даниловим повратком са појачањем, браниоци су жељели одмах да нападну Каталонску компанију, али игуман-војсковођа их спрјечава да улудо гину. Он потајно изводи своју војску „на једно тврдо мјесто пута“ којим су редовно пролазили Каталани с опљачканим благом и робљем, гдје поставља заседу.

– Када уђоше међу њих ти безбожници, тада изненада устадоше дјеца преподобнога и једнодушно устремивши се, ускочише посред њих и многе умртвише; друге ранише, а заробљенике отпустише у слободу. Ту уграбише много богатство поганика. А господин мој и учитељ узе оружје све ишарано златом самога војводе тих поганика – описао је биограф Данилову побједу.

Игуман и бранилац Хиландара, а доцније архиепископ, Данило Други био је налик Светом Сави; активан и у политичком животу, наступао је као помиритељ, прво краља Драгутина и краља Милутина, а затим Милутина и Стефана Дечанског.

Написао је шест житија (Житије краљице Јелене, 1317, Житије краља Драгутина, 1320/1330, Житије краља Милутина, 1324, Житије архиепископа Арсенија Првог, Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија И, сва три између 1324. и 1327) и двије службе (Служба архиепископу Арсенију и Служба архиепископу Јевстатију, обје прије 1324). У књижевном погледу, Данилова житија су прекретница у односу на житијни жанр који се у Србији до њега његовао и који се ослањао на византијску хагиографску схему (Свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије).

Племић и ратник, у монашком животу био је строги подвижник. Није желио да напушта Хиландар, али га је половином 1311. краљ Милутин позвао да надгледа изградњу манастира Бањска, своје задужбине и ризнице. Као епископ бањски, Данило прати радове до завршетка (почетком 1315), а затим одлази у Хиландар, гдје не остаје дуго. Већ 1316. краљ Милутин га поново зове у Србију, јер му је жеља била да Данило постане нови српски архиепископ.

Међутим, он није желио ту дужност и успијева да за архиепископа „прогура“ 1317. свог ученика, игумана хиландарског Никодима.

Данило је тада изабран за епископа хумског и остао је уз краља Милутина до његове смрти 1321, а сљедеће године се поново повукао у Хиландар. После смрти архиепископа Никодима, Данило је 14. септембра 1324. године изабран за једанаестог архиепископа српског. Столовао је у Магличу у клисури Ибра, бавећи се обновом и зидањем богомоља, као и просвјетом.

– И у Магличу граду, и ту су била позната дјела његових трудова. Јер у њему подиже прекрасне палате и остале ћелије, на пребивање онима који су тамо. И ту, у цркви Светог Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон да се у њој неизмијењени свагда врши, обилно у њој поставивши божанствене књиге и све остале црквене потребе. За такве његове многе подвиге и приложенија домовима Божјим, нека му Господ даде вечно блаженство… записао је његов ученик.

Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. Српска православна црква га је прогласила за светитеља и његов дан слави 20. децембра по црквеном, то је 2. јануара по грегоријанском календару. Одбор Српске академије наука и умјетности га је крајем 20. вијека уврстио у 100 најзнаменитијих Срба.

Извор: srbin.info

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: