Српски зборе а српски не творе

Пише: Максим Драшковић

И ову причу морамо почети Његошем, а свакако, то тако и треба да чини свако ко је Србин и српскога рода – самокритички и опомињуће:

„Ми смо Срби народ најнесрећни:
Сваки Србин који се превјери –
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред Богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило.“

Долази још једна јесен. Нажалост, не она природна и плодоносна, која доноси изобиље зрелих и питомих плодова за наше животне амбаре, већ она грабежна, варљива и тмурна политичка и изборна јесен – јесен чемерних, прозуклих и гњилих, по много биљега не баш благодатних плодова. Долази јесен, сурова и магловита, што неодољиво наслућује ново тумарање маглама живота.
Можда то и није суморна јесен за оне друге, подивљале плодове, поодавно залутале у магли и одлутале од свог питомог и родног стабла, али за светосавски и његошевски народ и српску Црну Гору, то је и више од мртве и злородне јесени. (О, Боже, како бих волио да је све ово само претјерана забринутост једног истинског и брижног српског родољуба!)
А шта је то што тако родољубиво боли? Бојим се да наше покољење нема чиме, као оно покољење у Ракићевој пјесми, порећи онај брижни вапај „да смо недостојни историје наше“. Бојим се (а опет бих волио да се грдно варам) да су наши витешки преци својим слободарским јуришима на бојним пољима и својим свијетлим гробовима, узалуд крчили пут до наших слободних вјекова. Вјекова у којима ми, умјесто на бојном, своје бојеве бијемо на политичким прљавим пољима, нажалост недосљедно и најчешће недостојно својих предака и свога корјена.
Искрено самокритичан, а и сам изданак српскога рода, најдобронамјерније ћу навести неке од наших странпутица, које су горак плод наше сујете, неслоге и властохлепља:
У себичном и слијепом политичком надгорњавању у малој Црној Гори, некада надмоћно српској, а и у овом нашем времену с високим процентом националних и нарочито језичких Срба (којих би било много више да није непрестаног инжењеринга, а и нечињења наших политичких представника) – нико се није тако и толико удаљио од свога националнога, језичкога и вјерскога бића, као Срби.
Ниједан народ (међу којима су некима и колијевка и исходиште српско) није себе више уситнио и подијелио као српски народ.
Нико више, у односу на број, није створио више странака, а да се притом ниједна (или ријетко која) не зове српским именом – опет од Срба.
Изгледа да се ми једини стидимо, или од некога бојимо, да своју странку назовемо српском. (Има, додуше, једна од заклетве – ДСС- и њу једну черупају вуци.) А ко се стиди својега имена, ту човјештву нема ни помена.
Сви други то могу, и именом се својим диче – једино Срби зазиру и бјеже сами од себе, надијевајући себи нека грађанска и европејска имена. Тако, рецимо, постоји неколико странака с албанским предзнаком, више бошњачких, постоји хрватска, ромска, црногорска… И, наравно, нека постоји. Зашто би то коме сметало? Али, зашто би коме сметало да постоји и српска, као странка државотворног народа у Црној Гори?
Умјесто тога, неко је (па нека се види ко, како и зашто) срушио и обезименио готово све до једне (ДСС) српске странке (ријеч је наравно, да то не би било погрешно схваћено,о оним странкама с директним српским именом).
Српске народне странке – одавно нема. Зашто, прочитајте у оној неиспјеваној народној пјесми – Удар младих лавова на старе добре вукове.
Демократску српску странку – једну чисту, здраву и родољубиву странку (која још слабашно, али часно одолијева, и која је малена „за адова жвала“, а које “ ни најести, камоли прејести“ – себично арчи и грамзиво развлачи „плахи и лакоми“.
И остале, које су се поносно српским именом звале, главом нестадоше. Што у воду потонуле, што по гори растурене – вријеме их развијало. Ако које још и има, у тињању јој „издишу членови“.
Нико не спори, нити имало сумња, да је Нова српска демократија својим бићем родољубиво српска, али својим именом (шта год оно значило) она одавно није „нова“.
И, нема ту ни „српских нових“, ни „српских старих“, ни „српских листи“, већ или јеси, или нијеси српска странка – и именом, и бићем, и дјелом.
Такође, сви то једнако знамо, да и међу оним странкама које нијесу именом српске, има оних које, мање-више, или неке чак и преовлађујуће, то својим бићем јесу – Демократска народна (иако је то помало плеонастично)… поготово је, може се слободно рећи српска, Социјалистичка народна (која од оснивања има највише Срба)… Слободна… Уједињена… Права… можда чак и ова Напријед (иако нијесу још показали свој траг)…
А има и оних, које се понајвише и лицемјерно, већим дијелом свог бића, ослањају и чешу о српске гласове – Демократе ( ни Алекси није лако, час овако, час онако), Европа сад (која је по свом устројству вишенационална, вишевјерска, али и сабирна) и још неке, с тим што се мора нагласити, да и у тим странкама има оних, и то не мали број, што се јавно и непоколебљиво изјашњавају и понашају српски.
И сви ови, речени и неречени, кад год намиришу какве изборе, стану у ред за српске гласове,и Србе напречац својатају – само неће, не дао Бог, српски да се зову.
(Кад бијаше јагма за гласове,
ђе сте Срби, браћо поносита?
А кад бјеше благо дијелити,
ајд’ одатле, незнана делијо!) Само не знам докле ће Срби да буду тако лако заводљиви и наивни?
Значи, сви други могу, и именом и презименом, да имају своју странку која их окупља, сви други то и имају, свима другима, изгледа, то и баста – само српских странака, ни главом ни брадом, нема. Баш као да само ми немамо право, или немамо петљу, да створимо једну, макар од заклетве – српску саборну странку.
Немојмо само то правдати тиме да тобоже морамо да будемо мудри, да се политички и дипломатски морамо притајити да се не бисмо замјерили НАТО-у, Западу, Европској унији…
Истина је нешто друго – да има међу нама јединства и саборности, сви би нас редом, колико год били велики, вољно или невољно, и прихватали и уважавали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: