Српско пјевачко друштво „Слога“ обиљежило 130 година постојања
1 min read
Фото: Р ИС
Некада давно прије само годину више од 130, сабрала се група занатлија у једној сарајевској гостионици ,,Зелено дрво“ и вијећаше како српско име и језик сачувати, какву будућност својој дјеци дати, како род и сој сачувати тамо гдје је најтеже. И роди се име оно које Србима одувијек недостаје и са радошћу се основа први српски хор у Сарајеву.
Од тада почиње најљепша и сигурно најдужа прича сарајевских Срба која траје и данас без прекида.
У почетку основаше библиотеку, читаоницу, полако хор и оркестар, диригент је био и учитељ, прво слова па ноте, па у цркву на службу. Наступи, путовање, уђе и елита у Друштво, трговци, сликари, свештеници, митрополити.
Отвори врата омладини, Младој Босни, започе сијела, игранке, забаве, концерте. Са амвона су позивани чланови и бити њен члан била је национална дужност. Број чланова достиже 500, пјевача 100! Док у другим градовима кћерима не дадоше у хор, сарајевски домаћини први их уписаше, јер су већ имали и дјевојчку школу.
Кренуше и глумци, режисери, представе и сцене малих оперета, дођоше Шантић и Мокрањац, запјевасмо пред аустријским царем.
Дође и борба за црквено-школском аутономијом, ми на челу свих босанских и херцеговачких Срба у Бечу и добисмо је после дугих 7 година када ни у цркви нисмо пјевали, јер не хтједосмо како свјетовног ни духовног зулума у лику фанарских владика.
Од оне омладине са наше прве крсне славе оде херој, запали пламен који нас готово истрјеби, али васкрснусмо и дочекасмо ослобођење и уједињење о ком смо пјевали све те године.
Прими нас и Краљ Александар на вечери, запјевасмо и са братским сарајевским хоровима Лиром, Требевићем, Гајретом, а и Пролетером. Путовали, освајали такмичења, хорска застава се завијори и на оснивању Југословенског хорског савеза. Београд, Ниш, Суботица, Сомбор, Дубровник… многи градови запјеваше са нама, постадосмо домаћини Првог хорског конгреса Југославије!

Али све заустави Други рат и нове Голготе. Одузеше нам усташе зграду, уселише се у њу, након тог узе је нова власт зарад народног добра, уврсти нас у заједничко национално друштво па нас потпуно угаси.
Али зар неко може да угаси ону пјесму и онај пламен? Опет се сабраше сада само пјевачи са болесним диригентом, запалише свијећу Светом Димитрију кога као славу узеше од старог хора и запјеваше боље него икад. Пред руским и српским патријархом, пред свим манастирима и црквама колико их у митрополији Дабробосанској има.
Један прота и чета старих бака и ђедова, али духом и срцем оних којима жртва бјеше на првом мјесту, и тако наредних 30 година!
Опет нови рат, нови пјевачи, једна неуморна жена на челу пјевача, нове проте, ђакони, диригенти, али иста прича, мисија и жртва. Онај ген који окупи сарајeвску омладину, сада окупи и нови град, град са истим именом и наглашеним префиксом!
Да ли ћемо одржати одржати оно име остаје питање свима који читају ово.
Онима које вихори одведоше из Сарајева, али Сарајево никад не оде од њих, онима који су му тако близу, а и не знају да тај хор постоји.
Онај хор из почетка приче и даље пјева, слави славу, плаче и радује се, пада и диже се. Са својим Црквом, својим митрополитом, својим Сарајевом.
Извор: Радио Источно Сарајево

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

