Српско село ће, као и увек кроз историју, спасити Србију од надолазеће кризе
1 min readПише: др Рајко Петровић, Институт за европске студије у Београду
Хрватски председник Зоран Милановић је пре неколико недеља изјавио да, ако ико неће бити гладан у предстојећој кризи, онда су то Срби, који то нису били ни у време Другог светског рата, чему су остали задивљени ни мање ни више довитљиви Енглези. Украјинска криза већ сада је на нашим просторима довела о инфлације, али несташице хране још увек нема. Прогнозе говоре да је неће бити, али данас нико са сигурношћу не може да тврди до када ће актуелна криза трајати, ког ће интензитета бити и како ће се свеукупни политички и економски глобални односи рефлектовати на Србију. Оно што је, без икакве сумње, сигурно јесте да ће довољне количине хране, пре свега основних животних намирница зависити од виталности српског села. Деценијама запостављено и заборављено, од епицентра српске државе који је исту бранио и хранио када год је требало, српско село се претворило тек у успутну носталгију, чак толико да га ни Устав Србије из 2006. године не препознаје! Није то специфично само за села у Србији, напротив, ништа боља ситуација није била ни у Републици Српској, а посебно не у Црној Гори чија села у већини случајева немају ни близу природно-географских капацитета за развој пољопривредне производње као што је то случај са преостале две српске земље.
Логика постојеће украјинске кризе је сасвим јасна и једноставна – Украјина је један од нјавећих светских произвођача хране (посебно пшенице); ратом захваћен простор Украјине није у могућности да задовољи потребе светског тржишта као што је то био случај у добу мира; део тржишта (временом све већи) је принуђен и тек ће бити принуђен да потражи алтернативне снабдеваче храном; пад понуде и раст тражње прехрамбених производа довешће до наставка раста њихових цена; Русија ће, пре свих, бити способна да недостатак хране на светском тржишту и да на тај начин лакше диктира темпо у геополитичкој трци са другим земљама.
Србија, пре свега, мора да се ослони на сопствене снаге, а то значи на домаћу производњу, пољопривредну пре свих, односно на сељака и село. Све оно што је у последњих неколико година учињено на том плану у месецима, можда чак и годинама које следе ће показати свој пуни значај и снагу. Ако је ико имао сумње да је Србији требало министарство попут Министарства за бригу о селу или формирање Националног тима за препород села Србије, мислим да сада истој нема места. Без улагања у пољопривредну производњу, без изградње сеоске путне, комуналне и друге инфраструктуре, без задругарства, без насељавања празних сеоских кућа широм Србије неће бити ни села, ни пољопривреде, ни елементарних услова за опстанак.
Ако живе села, живеће и Србија, речи су министра Милана Кркобабића задуженог за бригу о селу које нико више нема права да посматра као само једну од низа политичких фраза, већ као императив који стоји пред целим српским друштвом и државом у надолазећој глобалној кризи. Наша народна изрека ,,село хвали, а у граду живи“ мора добити сасвим другу димензију – живи ти и у граду, али у село улажи и доприноси на сваки могући начин његовом опстанку и развоју, јер, како је рекао песник Љубивоје Ршумовић, док је села и сељака Србија ће бити јака! Са јаком Србијом, као и увек, неће бити, народски речено, зиме ни за Црну Гору, Републику Српску и С. Македонију. Показало се тако кроз историју, показаће се и сада.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Samo selo, srpsko selo, može spasiti Srbiju od propasti, od depopulacije i demografske katastrofe, gdje je samo prošle godine u Srbiji umrlo 67.000(!) ljudi više nego je rođeno.
Kako selo može spasiti Srbiju?
Prvenstveno i jedino stvaranjem pristojnih uslova za život na selu. To će reći, izgraditi pristojne puteve do svakog sela, obezbijediti pouzdano napajanje sela el.energijom, umjesto da u zimskim mjesecima pojedina sela budu po dvadeset(!)dana bez el. energije. Ogromne količine hrane seljaci su prinuđeni da bace iz svojih zamrzivača.
Osigurati selu brzu i efikasnu medicinsku, zdravstvenu, zaštitu. Obezbijediti malim selima, koja su udaljena od grada, dva-tri puta sedmično pokretnu prodavnicu osnovnih životnih potrepština, gdje cijene artikala ne bi smjele biti veće od onih u gradskim supermarketima.
Bračni par u nekom soliteru velegrada na četrnaestom spratu nema uslova za više od jednog djeteta. Eventualno dvoje.
Bračni par na selu po prirodi stvari želi da ima više djece. Tu jedno čuva piliće, drugo čuva jariće, treće brine o junadima i kravama, četvrto pomaže ocu na njivi, peto…
Što brojnija porodica, to veće šanse za uspjeh i proširenje domaćinstva.
Inokosna familija na selu nema izgleda za značajniji napredak.
Dakle, država mora stvoriti takve životne uslove u svakom i najmanjem selu, gdje će seljak biti privilegovan što živi „seljačkim“ životom.
U jednoj Holandiji, recimo, seljak vodi zdraviji i srećniji život od stanovnika u velegradu, recimo, Roterdamu.
Sve ovo se mora primijeniti i na Crnu Goru. Investirati u napuštena sela, podsticati ljude da se vraćaju selu i zdravom životu.
Samo tako se može popraviti negativni demografski trend.
Главни проблем је у идеологији „прогреса“, „развоја“, „модернизације“, индустријализације и урбанизације, што је, заправно, идеологија капитализма, од којег су неодвојиви процеси концентрације и централизације капитала, а село, са својим ситним поседом и домаћинством је управо супротно од капиталистичке монополизације.
Зато га све власти систематски занемарују, отежавају живот и фактички терају у град. Њихову земљу треба да преузму нови земљопоседници и да кроз процес укрупњивања земљишног поседа спроведу и модел интензивне пољопривредне производње, која радикално више арчи воду и хемијске препарате (и главни је непријатељ птицама – зато у Европи нема птица каквих има код нас).
Пре пар месеци, приликом отварања неке фабрике у Крагујевцу, Вучић се пожалио америчком амбасадору како је код нас још увек велики удео сеоског становништва у општој популацији, и констатовао да „ћемо то морати да смањимо“, да будемо као, а шта друго него – као Америка. Рекао је да тамо сеоско становништво не прелази 1,5%, док је ког нас преко 40% (а заправо је око 60%, и ту смо најјачи у Европи).
Тако да, кад чујете да се било која неолиберална влада тобоже брине за село знајте да је то само парцијална информација и да ће вероватно промовисати неку фамилију која је успела да индустријализује своју производњу и оствари профит, док ће оно што сељача чини сељаком – а то је способност домаћина да сам направи хлеб који једе – бити систематски уништавано, и ту путеви и боља инфраструктура само могу да убрзају неповољне процесе; да људи лакше оду напре на посао, а потом у град.
А сад то објасни онима који би у сред најплоднијих дијелова Србије да копају литијум. Објасни им да без сељака нема Србије, објасни им да ако не помогну сељаку за литијум ћемо морати куповати храну од неког страног сељака по ко зна којој цијени и каквом квалитету. Можеш ли им то рећи и замолити да са храном не прође Србија као са струјом, од извозника поста увозник!
Svi se sjete srpskog seljaka samo kada je rat (da ginu) i kada je kriza (da prehrane državu). Inače,svaku vlast u Srbiji ,mimo toga, zabole i za srpskog seljaka i za selo. Iako ova bagra i fukara od političara,pljačka i uništava Srbiju već 30 godina,Srbija je danas opstala zahvaljujući jedinim i istinskim patriotama u Srbiji,a to su SRPSKI SELJAK i SRPSKA DIJASPORA (tzv gastarbajteri).
Само 30, а ја мислио од ’45. Броз је то уништио много пре деведестих. Нема од тога ништа.
Hoćeš da kažeš da je i C.Goru opljačkao i uništio Broz,a ne Milo i bulumenta oko njega. Šta je to pokrao Broz i njegovi poslušnici,koji su to milioneri bili u vrijeme Broza,(pa danas u bilo kom gradu CG imaš više milionera nego u cijeloj SFRJ),koja to fabrika u Brozovo vrijeme nije pravila dobit,ili nije živjela od sopstvenog rada? To što su ovi naši srpski komunisti (pogotovo ovi iz CG,Hercegovine,Krajine) toliko bili zaslijepljeni komunizmom da su se najviše okretali protiv sopstvenog naroda,vjere,braće nema veze sa pljačkom i ekonomskim uništavanjem zemlje. Ovi danas em su sve opljačkali i uništili,em su protiv svog naroda i svoje vjere i crkve.