Шта Црној Гори доноси побједа Јакова Милатовића

Аутор: Игор Дамјановић

Како се и очекивало након првог изборног круга, Јаков Милатовић је убједљиво побиједио Мила Ђукановића. Упркос агресивној кампањи између 2 круга предсједничких избора и мобилизацији дијаспоре, која се иначе противзаконито налази у бирачком списку, Ђукановић је достигао 41%. Понижавајући пораз и политички крај човјека који је 2 пута побјеђивао на предсједничким и 10-ак пута на парламентарним изборима, личност која је без сваке сумње обиљежила последње 3 деценије црногорске историје.

Државна дума Руске Федерације 2015. донијела је резолуцију којом власт Мила Ђукаковића види као „црну тачку“ у 300 година односа Русије и Црне Горе. Свега неколико година раније, 2011. Ђукановић је са руском дипломатском и политичком елитом славио 3 вијека од успостављања односа, а 2005-06 одређени пословни и политички кругови из Москве активно су помагали разбијању заједничке државе Црне Горе и Србије. Наравно, тај значај, слободно можемо рећи највећу грешку руске политике према Црној Гори у историји, касније су предимензионирали злонамјерни са Запада и њихови агенти утицаја на Балкану.

Понављали су небројено пута да је Русија била главна у разбијању заједничке државе и тако проруски настројеној популацији покушавали огадити Русију. Сваком иоле размуном јасно је да се улога Русије у раздвајању Србије и Црне Горе ме може мјерити са оним што су урадили САД и ЕУ, која је креирала и спровела покрадени референдум из 2006. Са Милом Ђукановићем остала је само још једна дилема да ли ће му само историја пресудити да је «црна рупа», или ће се и црногорски правосудни органи позабавити његовим бројним непочимствима.

Јаков Милатовић још није ни преузео предсједничку дужност, а у одређеном дијелу популације се појавило, односно из одређених центара политичке моћи покушава генерисати незадовољство дијела оних који су га гласали. Милатовић је у прва 3 дана након побједе навео да неће опозвати признање независности тзв. државе Косово, честитао Финској приступање НАТО алијанси, као и да не намјерава да укине санкције Русији. Истине ради ни санкције Русији, ни опозивање признања тзв. државе Косово нису у надлежности предсједника, већ владе. Имајући у виду Милатовићево дјеловање као министра и у кампањама за градоначелника главног града (октобар 2022) и предсједника овакви ставови су потпуно очекивани и сагласни са оним што је говорио. Они су реално могли изненадити само онога ко није слушао Милатовића, већ очајне пропагандисте Мила Ђукановића који су између два круга блебетали да је Јаков „четник“ и „човјек цркве, Вучића и Русије“. Искрено сам убијеђен да је ова изопачена пропаганда постигла на крају контраефекат за Ђукановића и допринијела да разлика између двојице кандидата буде овако убједљива.

Улази ли Црна Гора у Отворени Балкан?

Рано је износити конкретне прогнозе шта ће Црној Гори донијети побједа Јакова Милатовића. Најава да ће радити на нормализацији односа са Србијом звучи охрабрујуће. Први корак на нормализацији односа могла би да буде размјена амбасадора, којих нема од јесени 2020. Српског амбасадора у Подгорици протјерала је у последњим данима техничког мандата одлазећа влада Душка Марковића, а влада Здравка Кривокапића је одбила да ту одлуку опозове. Са друге стране, Мило Ђукановић је одбио да се као предсједник сагласи са кадровским решењем које је предлагала Кривокапићева влада. И тако 2 и по године немамо ни српског амбасадора у Подгорици, ни црногорског у Београду. Ово питање ће по свој прилици бити ријешено након избора нове владе.

Поред нормализције рада амбасада нови предсједник Црне Горе извјесно ће се клонити и антисрпске реторике, на којој је Мило Ђукановић темељио последње 2 деценије своје каријере. То уосталом од њега очекују и бирачи. Током предизборне кампање Милатовић је најавио да би могао да проджи пројекат Отворени Балкан – слободног протока људи и капитала, чији су главни протагонисти Александар Вучић и Еди Рама. Осим што би дефинитивно учврстило односе Србије и Црне Горе, Отворени Балкан био би економски користан за Црну Гору, посебно луку Бар. Ову регионалну иницијативу отворено подржавају САД, позитивно се о њој раније изјаснила из Русија, док није никаква тајна да је преко својих локалних агената утицаја подривају Њемачка и Велика Британија.

Прихватање Отвореног Балкана биће први велики тест отпорности на спољне утицаје за Јакова Милатовића и нову владу, која ће бити изабрана након парламентарних избора заказаних за јун. На крилима Милатовићеве убједљиве побједе реално је очекивати са његова фракција Европа сад постане доминантна, или чак једина политичка снага која ће формирати нову владу Црне Горе.

Однос према Русији?

Евроатлантизам је идеологија коју баштине нови црногорски предсједник и његова политичка фракција. Стога, укидање санкција Русији, или неприхватање новог 11. ЕУ пакета који се спрема, могу очекивати само наивни. Оно што се у односу према Русији од Јакова Милатовића и будуће владе највише може очекивати је одређено ублажавање непријатељске реторике Мила Ђукановића и неких других политичара, попут Ђорђа Радуловића шефа дипломатије у влади Здравка Кривокапића. Потребу да се ритуалном мржњом према Русији доказује Западу попут Ђукановића, Радуловића и сличних, Милатовић нема. Такође будућа влада имаће чврсту и стабилну већину и као таква биће знатно мање подложна спољној дестабилизацији. Стабилност будуће владе представљаће компаративну предност у односу на претходне и њени конституенти имаће више простора да балансирају између преференција оних који су их гласали и интереса моћних земаља Запада.

Највећи изазов испунити очекивања у економији

Највећи изазов за нову владу биће испуњење високих очекивања становништва у погледу амбициозних економских реформи, које су пред пад владе Здравка Кривокапића креирали управо Милатовић и шеф његове фракције Милојко Спајић. Укидањем пореза и доприноса минимална зарада у Црној Гори је порасла са 250 на 450 евра и то им је дало полазну основу за политичко повјерење, коју су касније успјешно разрадили и надоградили у кампањама за локалне и предсједничке. Велико политичко повјерење за собом вуче и велика очекивања, чија реализација из перспективе елементарне економске логике је упитна.

Многи економисти довели су у питање одрживости прије годину дана имплементираних реформи. Велики проблем представља и гломазна државна админстрација, која је након 30. августа 2020. умјесто да буде смањена додатно је увећана партијским ухљебима. Да ли без инвестиција, без подизања економске активности и стварања нове вриједности може да расте животни стандард? До сада то није било могуће, а уколико Спајићу и Милатовићу пође за руком да то омогуће заслужиће најмање Нобелову награду за економију.

Они чија је плата порасла и који представљају основну масу гласача Јакова Милатовића не размишљају да ли је то што им је дато прошле дугорочно одрживо без стварања нове вриједности и радикалне редукције гломазне државне администрације. Без обзира што не размишљају, са губитком онога што су добили прошле године гласачи новог црногорског предсједника не би се помирили. Стога, политичка будућност новог црногорског предсједника и његове хипернарастајуће политичке партије прије свега зависиће од имплементације и одржања онога што су сами прошле године сами креирали.

Извор: Балканист.ру

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: