Шта је чинити хришћанима у условима свјетског поретка антихристовог?

На питања која у наше пандемијске дане узнемиравају многе православне душе, а често остају без одговора одговара протојереј Игор Тарасов – клирик храма Пресвете Тројице (Шчурово) града Коломне. Објављено на руском православном сајту Одигитрија

Баћушка, како Ви оцјењујете садашњу ситуацију у вези са епидемијом коронавируса и увођењем (у Русији) QR-кодова, електронских пропусница за кретање људи? На шта треба да се готове православни’? Како се постављати у овој новој ситуацији која се из часа у час мијења?

Ситуацију процјењујем као испуњење пророштава и приближавање конца свијета. А на то смо дужни да се готовимо свагда. Православни човјек у свако вријеме треба да буде готов за сусрет са Богом. Да ли ће се тај сусрет збити послије његове сопствене смрти или ће човјек дочекати Други долазак Христа Спаса, то не мијења ништа. Садашња ситуација  буди управо оне који спавају и мисле да „апокалипса неће да се збуде тако скоро, не за мога живота“. Не тако! Ево је, она већ наступа, већ је код нас, већ у нашем дворишту.

Очигледно је да се страх од „страшне пандемије“ вјештачки  надувава. На дјелу је до сад небивала хистерија, глобална и искоординисана у свим земљама и, нема сумње, руковођена из једног центра. И што је најглавније – хистерија која има успјеха захваљујући оствареној, такорећи свеопштој, прикључености на „међумрежје“ (интернет). Управо екран смартфона или компјутера, та међумрежна „икона Звери“ омогућила је господарима „мреже“, глобалним силама зла, да упливишу на свијест и управљају милионима, чак милијардама људи на свим континентима истовремено. Током посљедњих десетак година за већину људи екран мобилника и компјутера постао је прави идол, коме се они клањају и без кога о животу не размишљају. На тај начин они су сами себе предали у заробљеништво господарима „мреже“,  .  под пуну њихову власт. И ето, по команди тих господара милиони људи „уплашили су се страхом гдје страха не бијаше“, заточили себе по својим домовима и  спремни су да здушно  одустану од било кога свога права.

Чак је и нестручњаку јасно да  је ова „страшна епидемија“ – глобална обмана, слична рушењу кула Свјетског трговинског центра у Њујорку, такорећи обично сезонско ширење грипа пренадувано до размјера ужасне пандемије захваљујући лажљивим медијима и неодговорним политичарима са неким даљим, скривеним циљевима. Неки од тих циљева већ се показују: на наше очи иза галаме псевдопандемије форсира се  ц и ф р о в и з а ц и ј а друштва (мистификаторски код нас названа „дигитализацијом“,  именом које скрива суштину појаве – а то је цифровање, свођење живих људи и читавог њиховог живота на цифре,  мртве компјутерске цифре, као некада у концлогорима – прим. прев.) и успостављају се и спроводе разни системи контроле над људима: камере за распознавање лица, идентификација личности биометријом и цифарним (дигиталним) именима (QR-кодови). Користећи се атмфосфером страха, глобалне силе приредиле су још и нови прогон Цркве. Сви зато треба да се пробуде и виде шта се дешава и исповиједе своју вјеру јасним дјеловањем. Никако друкчије.

Ако неко има могућност да оде из града, треба ли да је искористи?

Наравно, отићи је увијек било добро, али раније није било оваквог подстрека, а сада се појавио. У градовима ће бити веома тешко. Човјек који остане у мегаполису биће дужан да прими све те новотарије – кодове, пропуснице, бројеве. Што раније људи оду на село, имаће више слободе да се уклоне од свега онога што им натура држава.

Погледајте, пак, како смо то доспели у ову ситуацију. Више од једног вијека трајало је то превођење већине људи (и лукавим „милом“ обећања “бољег живота“ и државном и партијском силом – прим. прев.) са сеоског, сељачког начина живота на онај градски, на градску цивилизацију. Прехрамбени производи и сва неопходна роба данас се налазе у – маркетима. Воду, струју, превоз, везе – све је то држава прибавила нама као за наше новце, а у ствари постепено и непримјетно претварајући нас у робове тога начина живота. И, гле, сада када смо ми чврсто срасли са комфором градожитељства овога свијета, навикли на разноразне услуге, онај ко је и до сада управљао овим процесом /преко својих слугу/,  сам непоменик тражи од нас да за даљи наставак коришћења свега тога, најзад на најнепосреднији начин и платимо, не више новцима, него – сопственом душом! /Онај који је „лажа и отац лажи и човјекоубица од искони“/, он, сами враг, још додатно паралише вољу градских житеља и страховима од напрасне смрти усљед угрожености тероризмом и епидемијом за чију се појаву и опстајање сам побринуо. Тотална лаж и тотал(итар)но манипулисање људском свијешћу достигли су невиђене размјере, захваљујући томе што се у рукама вражијих слугу појавио тако моћни инструмент упливисања на људске масе, какво јесте „међумрежје“, интернет, /као мрежа за улов не Христових, но Сатаниних  „ловаца људи“, злодуховски електронски сурогат светодуховске заједнице Цркве Христове – прим. прев.)

И, гле, ради личне безбједности и очувања животног комфора човјеку се нуди да прими цифровано, „дигитално“име – свој лични број, и да постане елемент свјетске цифарне (дигиталне) мреже. Примањем новог цифрованог (дигиталног) имена човјек себе предаје у потпуно ропство господарима свјетске „мреже“, који још остају скривени, али ће се кад-тад открити у лицу јединственог господара свијета – Антихриста.

Удобност, комфор, сигурност намећу се као несумњиво добро чак и хришћанима, и ми видимо како на наше очи људи са радошћу примају цифрована имена – QR-кодове., само да могу да изиђу из стана и крећу се по граду (по строгом ржеиму који је у Русији још на снази -прим. прев.). И мало ко бави се питањем а зашто се природно право човјека на слободу кретања ичим условљава? А ако га и постави, добија одговор – само ради ваше удобности и безбједности!

Одбијање да се приме наметнути бројеви већ сад доводи до проблема, а у будућности ће човјека у граду учинити одметником, лишеним приступа  ономе што му је животно неопходно – храни, гријању, крову над главом. Што  прије постанемо свјесни тог погибељног плана,  брже ћемо се отети на слободу.

У исто вријеме човјек који живи изван града, труди се на својој земљи и сам прехрањује своју породицу, много је слободнији. Ако се сељак лиши услуга државе, којима се сада још користи, моћи ће да преживи неко вријеме, од њивице, свога имања, шуме,речице. Зато је добро, док још има могућности прећи на село. И што прије, то боље. Ускоро ће се све прекратити, готовина ће сасвим бити повучена из оптицаја, човјек неће моћи да купи ништа – ни инструменте, ни машине, ни /грађевинске и друге потребне/ материјале. Неће проћи много времена а он чак ни свој стан неће моћи да прода, из града ће побјећи тако рећи го голцат.

Људи у начелу схватају да је ово  крај, али се надају се да ће им, ако не у јулу, оно у августу укинути режим самоизолације, и да ће моћи да живе онако спокојно као раније. Треба ли се томе надати?

Није јасно шта ће бити у јулу и августу, но могуће је претпоставити неколико путева развоја ситуације. Прва – лака варијанта: ускоро ће се све окончати и ми ћемо заживјети пређашњим животом. За ту се варијанту не треба посебно спремати: просто, ваља нам стиснути зубе и причекати, само не примати никакве личне бројеве и не давати биометрију.

Но постоји, суровија варијанта: у наредних пола године терор се неће окончати, него ће се, напротив, појачати. Управитељи свијета имају своје планове, и за човјечанство у цјелини и за Русију, односно за Православну Цркву посебно.

Њихови планови у вези са Русијом су познати: није их задовољило и смирило то што су опустошили велику земљу и свели је на привезак Запада, они хоће да униште Русију као државу. Хистерија коронавируса за то је врло погодна. Она може довести до тога да под изговором борбе против пандемије силе зла против нас развију озбиљан хибридни рат, током кога ће нам страховито умањити број становника,  при чему ће се зараза ширит преко цјепива које тобоже дјелује управо противу ње. Тај суровији сценарио рачуна на две-три године трајања. Они који њега преживе пробудиће се већ у другој земљи. У њој ће и називи бити другачији и све ће бити другачије.

Рат свјетске владе против Русије, то је рат против Цркве?

Наравно, у духовном смислу господарењу глобалног зла смета присуство на земљи вјерних чеда Божијих, која чине Цркву Православну, Невјесту Христову. Руско Православље најмногољуднији је и духовно најкрепкији њен дио, и управо је оно послије пада Совјетске империје главни непријатељ тога зла. Зло сатанско ратује против Цркве како споља, тако и изнутра.

Државни закони чувају Цркву и слабљење Русије, а тим више њено / злобом пројектовано/ цијепање на мање дјелове, удариће и по Цркви. Свјетске силе зла то добро схватају и могу сада поћи тим путем. За њих је уосталом сама руска држава увијек била опасна. Они нас се боје, јер не знају шта да очекују од нас сјутра.Данас смо мирни, покорни, а сјутра ћемо се пробудити и покренути, и штаће нам онда моћи? Зато је у њиховим плановима уништење наше државе. Она је данас веома ломљива. На њеном челу стоји потпуно гњило чиновништво, које ће учинити све што буде потребно западним „партнерима“. Ова варијанта ми изгледа вјероватном. За њу се и треба спремати, спремати се да се супротставимо. Зато што то јесте рат, јесте једна нова, прикривена агресија.  Непријатељи Цркве су ове године у тој хистерији страха оскврнили и сам Празник Васкрсења Христовог и Црквене Свете Тајне. Наравно, Господ је попустио на нас садашњу невољу и смућење по нашим гријесима. И, такође, показао нам је какви смо хришћани заправо, да ли се као хришћани побожним страхом Божијим стварно бојимо Бога или се више бојимо вируса…

Баћушка, а како реаговати на оно што се збива у самој Цркви? Присутна је подјела међу свештенством у вези са новом „Инструкцијом…“ Неко сматра да треба слушати слијепо, увијек и у свему свештеноначалије, а неко не сматра. Исто се збива и међу парохијанима и већ почиње отпор…

Да, посијан је раздор. То и говори да су сви ти чинови – ђавоља уловка, да долазе од врага. Он се веома злурадује када се православнима распире распре. Зашто је Господ попустио такво искушење на Цркву? Зато да са људи спадну маске!

Некада смо били тако јединствени, сабирали смо се на молитвена стајања против непријатеља, а сад је наишло небивало искушење и показало се да смо врло различити, и да немају сви вјеру крепку. Веома је много оних маловјерних, који сада  сједе шћућурени по својим домовима, са  „заштитним брњицама“ на лицу, и  никако не ходе у  дом Божији. Многи архијереји и свештеници готови су да пониште благодат Божију, испуњавајући прописе санитарних власти. И гле, показало се да многа свештена лица и мирјани мање вјерују у Свемогућег Бога него ли у вирус.

Што год разне паметне главе наводиле ради оправдања /најозбиљније спровођене/ дезинфекције црквених светиња – притисак санитарних власти, бригу о здрављу ближњих, итд., сама чињеница испуњавања „Инструкције…“, која обухвата и мјеру дезинфиковања цркава и манастира, јесте свједочанство невјерја, невјеровања у присуство Живога Бога у храму и у Светим Тајнама Цркве. Ено са екрана један архијереј нам говори: „Данас је најважније – здравље!…“ Но, то могу бити само ријечи човјека невјерујућег! Господ просто показује људима ко нам проповиједа,  кога слушамо. Сада је веома важно то увидјети, зато што у најближој будућности наступају времена са још већим искушењима, када ће од животне важности бити – поклањати пажњу истинским пастирима и не слушати најамнике.

Ето зашто Господ стрже маске са људи: хоће да покаже да неки проповједницине заправо не вјерују и да у ад људе упућују. То треба да увиде сви православни људи, да би знали да њихове савјете и њихове благослове испуњавати не треба. Велика је то милост Божија. Ми смо и раније претпостављали да не иду сви за Христом. Опомените се да је још Преподобни Серафим Саровски говорио да ће се неки архијереји наши окаљати, и ево, окаљали су се. Не сви, наравно, слава Богу, нипошто не сви, али доста њих. Треба само увидјети ко је ко. То што су данас у Русији храмови полупусти, а неки и сасвим затворени, говоре о кризи у Цркви, кризи духовној. Кад се на пустоту навикне„ и та навика може постати друга природа. „Када дођем,  хоћу ли наћи вјеру на земљи!’?“, пита Господ.

Но, сама Црква Бога није издала., многи се парохијани преплашени у томе погледу варају . Не, издали су га поједини архијереји и свештеници који су сами повјеровали у лаж-пандемију, па, умјесто да су народ позвали на усиљену молитву и покајање, наложили су му да се заврата по кућама. А још и оне који би да у храм уђу , унутра не пуштају. Наш је народ пун повјерења и спремности на послушност, но послушност најамницима, који одводе са Пута спасења, послушност људима више него Богу, то више није добродјетељ.

Да не  говорим о страху да се буде кажњен од полиције на путу у храм. Зар нас опит новомученика ничему није научио? Не бих да осуђујем сабраћу свештенике, али ја не схватам како се може у храму служити  Божанствена литургија, и то још на празник, када људи стоје иза затворених врата! То значи да се вјерни не пропуштају онамо, камо их је Сам Господ позвао. Спаситељ је приредио Гозбу, поставио Трпезу, позвао све гладне и ниште духом, а свештеници их, ето, не пуштају! Како се на то може одговорити? Не могу да замислим. И још се на Васкрс у цркви чита „Огласитељно слово“ Св. Јована Златоустог: „Дођите сви, ко је постио и ко није постио, у први час или једанаести…сви се насладите Гозбе вјере…“ Коме су овога Васкрса биле упућене те ријечи? Пустоме храму?  Но, како то може бити? Зар то није истанчано лицемјерје’? И чак издаја?

Посебним духовним извитоперењем  сматрам савјет да се „учествује у богослужењу, остајући дома“, пред телевизијским екраном. Ато се многима допада. Ако је то саборна молитва, заштио потом уопште ходити у храм? „Дома“ је то удобније.

Када полиција у храм не пушта, то је, условно речено, нормално. То је прогон, бивало је то не једном. Опасније је гоњење изнутарње, од својих. То је гоњење истанчано, ругачко, усмјерено на оно најсветије у Цркви – на Свете Тајне. Част и хвала оним оцима и владикама, који нијесу послушали богопротивне указе и нијесу затварали храмове нити су лжицу (кашичицу) испирали алкохолом.

Баћушка, а шта да радимо ми парохијани међу собом, ако неки у парохији тврде да се у храм не смије ходити „ради послушања“ и да се нико не би смутио? Треба ли им нешто говорити, убјеђивати,приговарати или се само молити за њих?

Онима који сматрају да је данас опасно ходити у храм, треба просто задати питање: „Гдје је у вашој теорији Христос? Гдје Свемогући Бог, који исцјељује све болести, који влада животом и смрћу, и без чије воље ни једна влас са главе наше не опада? Гдје је Он?“ Потребно је да такви на проблем погледају са те тачке гледишта. Ти си Бога презрео, заборавио, одбацио си Његово свемогућство, Његову вољу, Његово управљање васколиким свијетом, па и тобом и твојим здрављем и твојом болешћу. Та, свијетом управља Бог а не слијепи подивљали вирус!

Хришћанска брига о ближњем треба да буде прије свега брига о његовој души. Молити се Богу и уздати се у Бога, то прије свега. Нама се не барни да лијечимо тијело, али прије него љекарима треба да се обратимо Небеском Љекару. Ако се ми молимо за спасење, ако се молимо за помоћ у земаљским стварима и исцјељење, зашто онда не ићи у храм, да се  та помоћ добије? Она нам се предаје кроз Свете Тајне! Цркви је дата моћ да кроз њих освећује људе, да им даје благодат и силу Божанствену, која нас чува од свакога зла.

Христос нам је рекао: „Ви нијесте од овога свијета“. Ако ти, бојећи се смрти од вируса, не хиташ жудно да се напојиш са Самог Источника Живота и Бесмрћа – Христа, како можеш и даље да тврдиш да нијеси „од овога свијета“? /Напротив, тиме свједочиш да/ баш јеси од овога свијета, и то у великој мјери јеси, чак у потпуности од овога свијета!

Наравно, маловјернике  једва да  можеш овим преубиједити. Зато је најдјелотворније средство за такве  – наша молитва за њих , молитва да их Сам Господ уразуми. Са друге стране, сваки је човјек слободан. Ако ти изабираш благостање овога свијета,  на  оно друго, Небеско, ни Господ те неће принуђивати.

Баћушка, у закључку, кажите нашим читаоцима нешто охрабрујуће…

Охрабрујућа  је овдје сама ситуација. Она сама по себи веома охрабрује. Таква знамења, таква откривења! Многи који су до сада спавали и били млаки, пробудиће се. Но, због оштрих промјена у животу, због  нестанка уобичајеног поретка ствари, не треба да падамо у униније, и такву печал да се само немоћно питамо шта нам се дешава. То не треба да бива. Господ нас је на све упозорио унапријед и научио како да пролазимо кроз искушења, дао нам је примјер кроз прогоне у прошлости – да треба благодарити Богу за све и просити укрјепљење у вјери.

Ништа од онога што се догађа не може нас одвојити од љубави Божије, ако се надамо не у своје снаге, него прије свега у Њега, у Његову милост. Зато храбрите се и молите да не уђете у напаст!

Разговарала Олга Муравјова

(превод са руског Братољуб)

Прочитајте ЈОШ:

Катарина својим школским задатком из америчких уџбеника избрисала лажи о Србима као убицама и Тесли и Ђоковићу као – ратним злочинцима!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: