Шта је демократија и како је лијечити (алтернативни приступ)

Приредио: мр Милорад Дурутовић

Шта је демократија и како је лијечити

(алтернативни приступ)

[Колумна је приређена према рукопису „Приче из моје ординације“, аутора др Лазара Чарапића, угледног неуропсихијатра који је, о чему је јавност упозната, недавно настрадао под неразјашњеним околностима. Осим што су имена пацијената замијењена фиктивним или иницијалима, зарад поштовања њиховог права на анонимност, на рукопису нијесу вршене друге материјалне интервенције. Свака сличност са стварним људима и догађајима јесте случајна. – Примједба приређивача]

Имао сам једног несвакидашњег пацијента. Не може се рећи да је био болестан, али ни да је био здрав. Чим је закорачио у моју ординацију било ми је јасно да се с тако деликатним случајем одавно нијесам сусретао. Да је умјесто њега ушао какав времешни господин, а не млад човјек, с црвеном краватом (!), не бих се узнемирио.  Учтиво бих упутио господина на другу ординацију, или (ако није баш хитно) замолио за стрпљење до наредне године, јер су термини одавно попуњени. (Поштено говорећи, комунисте не лијечим, нити вјерујем, нека ми Хипократ опрости, да је такве могуће третирати психотерапијом).

Елем, још се нијесам повратио од првог утиска, такорећи, благог шока, када тај младић с црвеном краватом, бојажљиво, стидљиво као дјевојчурак, изусти: „Господине докторе, ја бих вас молио за дискретност“. Видјевши како запада у непријатност, какву осјети сваки човјек када први пут затражи помоћ због душевних тегоба, узвратих колико сам могао емпатично, како је дискреција загарантована, како на мом столу не стоји забадава Corpus Hipokratikus; настављајући, даље, премда не знам ни данас зашто ми је то требало, како је Хипократ био Грк, а Грчка колијевка демократије… Ко зна гдје бих стао да се младић није стропоштао на под.

Полих га чашом воде, окренух на бок, лупих неколика шамара, дохватих за кравату, како бих му олакшао дисање, (а богме се бијах уплашио да га нијесам дотукао шамарима), када се у њему поврати снага, а лице му поста као крв црвено. Шчепа ме за руке, дрекну: „Немој, не дирај кравату!“ Не губећи разум, помислих како сам имао и тежих ситуација, што ме мало окуражи. Довукох га некако до кауча, а њему, чим сједе и намјести кравату, лице доби мало здравију боју, те се прибрах, знајући да је једно од двоје: епилепсија или ГАП (генерализовани анксиозни поремећај – прим. М. Д.). Међутим, признајем и себи, бјеше то тек друга дијагностичка грешка у мојој каријери.

За тили час, мој младић с црвеном краватом стаде да се церека као деран.

„Смирите се докторе, нијесам ја болестан. Ја сам, знате, активиста. Стигао ме умор. Већ двадесет дана радим на терену. Како пјесма каже, од Улциња до Пљеваља… Није нама лако како народ мисли. Велика су наша одрицања. Народ је, чини се, посвађан. Треба то измиривати.“ (Помислих како заиста дјелује исцрпљено, али замуцкивање, поштапалице, чудна боја испод десног ока, поготово непрестано (а и гадно) глађење кравате, указивали су да има неке озбиљније проблеме, те га проматрах пажљиво и пустих да говори.) „Одлучили смо, наиме, да је вама мјесто међу нама. Сада сам још сигурнији, обузела ме нека милина када сте малочас споменули демократију. Па говорио сам ја на састанцима, није паметно,  нити поштено да вас називају лудим Марксом, односно, што је још горе, старим четником – како говори мој, премда само у пијаном стању, стриц Мишко Ф[…].“

Гледао сам га у чуђењу и невјерици: КО ЈЕ? И ЗАШТО? одлучио да је мени „мјесто међу нама“!? Ко смо МИ, дођавола!? Увидјевши, можебити, како су ми уста остала на пола копља, младић пружи руку: „Ја сам Светозар.“ „Светооозарр!“ – понових за њим, довршавајући остатак чуђења у себи − Зар Светозар, зар је стара комуњара Светозар, мој први пацијент, мој мучитељ, населио душу овог сиротог младића!? „Да, Све-то-зар. Тако се звао и мој ђед. Ви сте га сигурно познавали. Био је предсједник наше мјесне заједнице. Не бих да се хвалим, али био је деценијама истакнути члан и СКОЈ-а, а и НОЈ-а. Кренуо сам, ето, ђедовим трагом. Јесте, комунизам је прошао; сада је демократија, а ново вријеме тражи нове изазове.“

Шта је даље причао није ми било важно. Схватио сам, наиме, како није, сачувај Боже, метемпсихоза, већ генетика; наиме, тежак случај насљедног обољења, повезан (због сталног глађења кравате) с хипохондријазом…

Наставиће се (нажалост)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: