Шта је нагонило Њемачку да потпомогне дисолуцију Југославије: Папири који ближе дочаравају однос снага, савезе и атмосферу изашли на видјело

Документа која ближе дочаравају однос снага, савезе и атмосферу која је владала на свјетској сцени уочи распада Југославије недавно су постала доступна и у Србији.

Разговори њемачког канцелара Хелмута Кола јасно предочавају његов став, симпатије и антипатије које је гајио према Хрватима и Србима, али и личне разлоге за то.

Вилсонов дигитални центар из Вашингтона је у склопу програма „International History Declassified“ објавио више стотина докумената из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Њемачке. Добар дио њих односи се на распад Југославије, попут транскрипта разговора са предсједником Словеније Миланом Кучаном из 1991. године, или разговора са хрватским министром спољних послова о безрезервној њемачкој подршци Хрватима.

Ови разговори објављени су у оквиру једног специфичног пројекта који за циљ има упознавање шире јавности са документима повезаним са историјом дипломатије и то је њихова примарна сврха, рекао је за Спутњик историчар Милош Војиновић.

Ово је у многоме олакшало посао историчарима, будући да архиви типично не откривају своја документа и не постављају их тек тако на интернет, већ историчари морају отићи до архива како би сазнали шта се у њима „крије“.

„Ми смо сада, тридесет година од распада Југославије, дочекали да се постепено отварају архиви и можемо по први пут видјети документа и биљешке са састанака неких кључних актера. Овдје конкретно нису објављена сва документа свих састанака Хелмута Кола, већ само нека, међутим, и та поједина објављена документа заиста су занимљива. Ми из њих нисмо сазнали нешто епохално због чега ће се историја распада Југославије писати другачије, свима је било познато да је Њемачка давала снажну подршку отцјепљењу западних југословенских република Словенији и Хрватској, међутим, сада можемо да видимо каква логика је нагонила Хелмута Кола у његовом дјеловању“, изјавио је за Спутњик историчар и сарадник на Балканолошком институту Милош Војиновић.

Он истиче једну реченицу као врло битну и индикативну, поготово узевши у обзир колико су дипломате опрезне у оваквој врсти разговора. Хелмут Кол је током састанка са словеначким предсједником Миланом Кучаном изјавио да „стари рачуни с почетка вијека долазе на наплату“.

Спутњиков саговорник сматра да се овдје ради о резоновању које има везе са општом улогом Југославије у овом дијелу Европе. Велике силе побједнице у Првом свјетском рату, прије свега Велика Британија и Француска, размишљајући о уређењу простора на југоистоку Европе, подржале су стварање Југославије, јер је управо она имала улогу у спрјечавању будуц́ег продора њемачког утицаја на Балкан.

Један дио разговора Хелмута Кола и Милана Кучана којем су присуствовали и министри спољних послова:

„Канцелар [Кол] каже да прије свега жели да објасни главни став [њемачке] савезне владе. За њега нема потребе да каже гдје су наше симпатије. То је било евидентно свуда у Њемачкој. Ми смо у ситуацији да историја поново сустиже народе Европе – поново су пред нама стари рачуни с почетка вијека. Ми Њемци смо у јединственом положају. Има годину дана да смо уједињени, а то није било лако за наше сусједе на истоку и на западу. Сама економска ситуација то чини јасним. За нас је важно да не будемо изоловани у нашем ставу [о независности Словеније и Хрватске]. Предсједник [Кучан] зна да се недјељама говори о старим фронтовима из 1941. године.“

Видимо колико је историја играла улогу у свему томе. Кол је у разговору са различитим дипломатама користио ту паралелу да је некадашња француска симпатија према Србима била условљена њиховом међусобном историјом, али никада не говори да је немачка „несимпатија“ према Србима такође била условљена истом историјом, рекао је Војновицћи додао да је француска симпатија према Србима била обликована прошлошћу, што је Кол искористио да би критиковао тадашњу француску политику.

Наставак 1941?

Кол је хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу рекао: „Спремни смо да учинимо све што је у људској могућности да помогнемо Хрватској“, након чега је додао и да „Хрватска мора да разумије, да око питања признавања независности не можемо да оживимо коалицију из 1941. године, тј. Њемачку, Италију и Мађарску“.

Војиновић наглашава да је овдје важно не извлачити ријечи из контекста и Колове ријечи тумачи као покушај да се ублажи хрватско незадовољство што Њемачка још тада није признала хрватску независност.

Оно што је важно рећи јесте да Колова Њемачка није Хитлерова Њемачка, а уједињена Њемачка није нацистичка Њемачка, али њима је због историје било важно да се поново не створи коалиција која по члановима подсјећа на Други свјетски рат. Оно што не може а да се не примијети јесте да Кола занима више форма него суштина. Није проблем да Њемачка поново подржи крај Југославије, вец́ је проблем што ће други у таквој политици видјети понављање 1941.

Један дио разговора њемачког канцелара Хелмута Кола са италијанским премијером Ђулијом Андреотијем:

„Канцелар наглашава да се можда таква одлука [признање независности Словеније и Хрватске] може донијети са пет или шест других партнера. Кључни аспект је да та група не смије да подсјећа на коалицију из 1941. Важно је изнад свега имати Француску уз себе, можда и Шпанију. Ватикан интензивно ради у циљу признања независности, као што премијер Андреоти зна.“

„Премијер Андреоти одговара да Ватикан не жели да буде први, већ да погура другога.“

„Канцелар додаје да не би било добро да Њемачка, Италија или Аустрија, или Мађарска, први признају независност.“

Ови документи интересантни су и из разлога што се кроз њих види колико логика државника није диктирана само савременим дешавањима, колико год они то жељели да нагласе, а да историја на неки начин нагони ставове свих актера, сматра Војиновиц́.

Често се говорило о деведесетим годинама као о „крају историје“, а ми смо видјели да се овдје заправо у то вријеме историја оживљавала у својој пуној снази и да је чак била релевантнија него раније.

Један дио разговора Хелмута Кола и Милана Кучана:

„Али ми не можемо, молим предсједника Кучана да разумије разлоге, да будемо једини. Идеално би било када би цијела Европска економска заједница била спремна за признање независности. Али чак и кад би било само пет чланова, то је њему [Колу] прихватљиво. Његов [Колов] интерес је да се пробије линија из 1941. То је и у случају Словеније важно. Човјек треба да мисли о дану после.“

„За нас Њемце је важно да избјегнемо двије опасности: да будемо сами [у прихватању независности] и понављање констелације из 1941.“

Судар прошлости и садашњости

Милош Војиновић говори о појму хронофетишизма, односно покушају објашњавања савременог свијета као нечега што је потпуно одвојено од прошлости, гдје фокусирамо своје принципе само на основу садашњости, док заправо носимо са собом вриједности и погледе на свијет који су условљени ониме што се већ десило. Ово ипак, наглашава наш саговорник, не значи да је будуц́ност јасно зацртана и предодређена, вец́ просто представља „јаку смјерницу“.

Ситуација увијек може да се промијени. Да ли историја онда предодређује савезе? Не можемо рећи да историја онемогућава одређене савезе, али свакако ствара одређене врсте ограда које једну врсту савеза чине много вјероватнијим од других, закључује Војиновић.

У објављеним списима налази се велики број разноликих тема, а документа која се односе на Хелмута Кола баве се различитом тематиком, од уједињења Њемачке, односа унутар Европске уније, уговора у Мастрихту, па до односа Европе и Сједињених Америчких Држава.

Разлог због којег су ови транскрипти, преписке, документи „испливали“ на површину баш сад није нимало „мистичан“, већ се ради о уобичајеној архивској пракси. Војиновић објашњава да државе углавном имају тридесетогодишњи период у току којег документа нису доступна јавности, а после истека тог рока, уколико су документа сређена, јавност их може добити на коришћење. Документа у овом конкретном случају постала су доступна након једног специфичног захтјева који су поднијели истраживачи у самом Вилсоновом центру.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: