Шта каже Црква?

Пише: Иван Булатовић

У последње вријеме се често може чути питање о томе шта Црква мисли о одређеном друштвеном или политичком питању. Дакле, не само о вјерским или етичким дилемама, него и о ширем кругу питања која залазе у зону судбинског кретања народа.

Мудри људи су дискусију на било коју тему започињали дефинисањем појмова. Па ако расправљамо о ставу Цркве, треба да кренемо од тога шта појам Црква у датом контексту значи.

По ријечима богомудрог оца Јустина Ћелијског „Господ Христос је начинио једну Цркву од анђела и људи“, што упућује на то да је Црква небоземна реалност у којој учествују, осим нас који смо у времену, и њени чланови који су у вјечности, а прије свега сам Христос, који је не само тајанствена глава Цркве (Еф. 4, 15), него је живо присутан међу нама дејством Духа Светога. У свјетлости ових духовних чињеница треба разматрати горње питање. Црква је, дакле благодатна заједница са Богом у којој је сваки члан њен подједнако важан дио. Није Црква ни патријарх ни владика. Они су дио Цркве као и ми, само са другачијом службом у њој. Тиме је јасно дефинисана и наша одговорност као људи хришћанског завјета. Са ових полазних основа треба да разматрамо улогу у Цркве у питањима важним за друштво и за народ.

Само онај ко доживљава Цркву као какву политичку партију може поставити питање шта то Црква каже, несвјестан да је глас Цркве, глас свих њених чланова, који исповиједају једним устима и једним срцем. Упирати прстом у појединца као да је он Црква, није у складу са оним што Црква јесте и чиме живи. Замјењивати саборни став Цркве мишљењем појединца особеност је ћорсокака у које су упале поједине хришћанске заједнице на Западу. Прозивати било кога у Цркви да изнесе став за оно што ја већ знам и зашто сам и ја одговоран, дрско је и недолично за хришћанина.

Тим поводом ми прво на памет пада случај покушаја Дедејићевих расколника да отму цркву у селу Ђиновићи. То је било још 2005. године. Тада је цркву бранио мјештанин Петар Аџић. Само он са своја два сина. Том приликом је рекао следеће: „Право да кажем, ја никада нијесам имао вољу да зовем некога у помоћ. То сам наслиједио и од предака. Имам два сина, Зорана и Александра, одрасла, ожењена. Настојали смо, ја и жена ми Олга, да их васпитавамо у духу поштења. Рекао сам им да ћемо ми да бранимо цркву од тога распопа, без обзира оће ли ко други.“ Иако је касније због одбране цркве био затваран, Петар Аџић је одбранио цркву и у њу распоп није ушао. Је ли се Петар Аџић питао: „Шта каже Црква? Који је став Цркве о томе?“ Није, јер је знао да је он у том тренутку Црква и да је свако од нас одговоран пред Богом за себе и за заједницу, поготово кад је у питању одбрана народа, идентитета и бића његовог.

Јесу ли се игуман Пајсије и ђакон Авакум питали шта је став Цркве када су одлучили да се придруже Хаџи-Продановој буни? Јесу ли тражили од митрополита београдског да се изјасни или су знали шта им је чинити, као њени чланови и одговорни Срби? Када су поп Мило и поп Лука Јововићи четовали против Турака нису тражили да нешто каже Црква, него су преузели одговорност за њу као дио њен и за добро народно. Када је поп Лука Лазаревић дигао народ Шабачке нахије на устанак против Турака, није чекао да оде по мишљење митрополиту у Београд, него је храбро преузео одговорност. И колико има оваквих примјера у нашој историји обиљеженој његошевском борбом непрестаном.

Шта, дакле, каже Црква? Црква има ум Христов (И Кор. 2, 16) и његовим устима говори. А Христос каже: „Од ове љубави нико нема веће него да ко живот свој положи за ближње своје“ (Јов. 15, 13). Паметноме доста и довољан оријентир за поступање у питањима виталним за наш народ у овом као и у сваком времену.

Тешка времена живимо, времена стране окупације и угњетавања у којима „страх животу каља образ често“ и у којима „нема ни кнеза, ни пророка, ни вође“ (Дан. гл. 3), времена кад није свако спреман да иступи, а у таквој атмосфери некад није ни упутно да неки наши прваци иступе, посебно ако знамо шта нам је чинити.

Зато се управљајмо према нашој хришћанској савјести, не очекујући да нам други решава наше народне проблеме, нити чекајући да добијемо мишљење и став са више инстанце. Као Срби свјесни наслеђа својих предака, сви одлично знамо како треба дјелати. Само је питање да ли имамо храбрости и људскости да у складу са тим поступамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: