Шта крију тајни досијеи

Готово све посткомунистичке државе отвориле тајне досијее још у прошлом веку, што није случај са Србијом. Код нас се ни не зна тачан број досијеа које поседују све тајне службе. Оне који су били праћени, највише интересују подаци о онима који су их пратили.

Србија је међу ретким земљама која још није отворила тајне досијее. Још у прошлом веку готово све посткомунистичке државе су увеле отварање досијеа као доказ раскида са ауторитарним режимима. Код нас, иако је било законских предлога, досијеи српских тајних служби, осим малог броја људи, остали су недоступни.

Где су живели, са ким су се виђали и разговарали, и шта су мислили о комунистичком режиму, све је записано у досијеима тајних служби. Надзором над унутрашњим непријатељима, партија је опстајала на власти, а податке углавном добијала од доушника. Неколико деценија касније, оне који су били праћени, највише интересују подаци о онима који су их пратили.

Професор правног факултета „Унион“ Богољуб Милисављевић каже да се отварањем досијеа посебно циљају они који су сарађивали са службама безбедности као доушници односно шпијуни.

„Они су у већини тих земаља прошли кроз такозвани процес лустрације, где је идеја била да, ако већ не могу кривично да се гоне, да се барем уклоне са јавних функција“, објашњва Милисављевић.

Бивши директор БИА Андреја Савић подсећа на почетак овог века када су отворени неки од досијеа Државне безбедности када се сазнало много тога и о лидерима ДОС-а.

„Од 17 лидера ДОС-а, само четворица њих нису били, некада раније или скорије, чланови комунистичке партије или савеза комуниста“, каже Савић.

Међународни стандард за отварање досијеа је проток од 30 година који би, поручује Савић, морао да се поштује и у Србији. Као што је вођење досијеа било контроверзно, и њихово отварање ствара могућност за злоупотребе.

„Увек је то изванредно штиво за политичку дискредитацију и дисквалификацију политичких противника. У многим тим државама, то је била омиљена муниција за рушење неких лидера, неких личности, снижавања рејтинга“, објашњава Савић.

Приступ подацима из досијеа треба прецизно да се уреди законом, кажу у канцеларији повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Мора се знати који се досијеи отварају, који подаци се дају на увид, и коме.

Заменик канцеларије повереника Александар Ресановић каже да би наше грађане вероватно највише интересовало да сазнају ко је о њима достављао податке.

„Ту можда нађу име члана породице, пријатеља, комшију, познаника“, каже Ресановић.

Осим за лустрацију, требало би да послуже и за рехабилитацију, накнаду штете, задовољење правде и утврђивање истине. Прилику за то, Србија је имала после 5. октобра.

„Колико се то ради дуже времена, од протека једнога ауторитарног режима, значај тога је све мањи“, објашњава Ресановић.

Тринаест година касније сумња се и у саму веродостојност садржаја тајних фасцикли.

Професофор Милисављевић сматра да је требало да се досијеи, као у случају Немачке, узму на дан када се режим променио, јер би тада били у интегралном облику.

Добар пример је немачка тајна служба Штази. По паду Берлинског зида отворено је шест милиона досијеа које је Западна Немачка водила о грађанима Источне Немачке. Код нас се не зна ни тачан број досијеа које поседују све тајне службе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: