Шта нам би те падосмо?

Пише: Емило Лабудовић

Упекло, роде мој, упекло, као да није октобар, а сунце се од јутра кинђури и огледа у мору „срме“ по земљи просутој, што би рекла тета Десанка. Земља тврда, још влажна па пријања за мотику. Кромпири ријетки, али крупни, слаба утјеха и још слабија награда сељачком труду и зноју, али правдам и себе и њиву слабом годином. Одмичем полако, све чешће „исправљам“ утрнула леђа, а ово мало посне њивице коју још браним од корова и бујади, чини ми се, отегло се као Обилића пољана. Зној, којем, рекло би се није вријеме, насрће на очи, па сам га угледао тек кад ме је његов дубоки, дувном нагрижени и прозукли глас тргао из дубоке уроњености у самоћу и тишину јесењег јутра.

Мој рођак, годинама млађи а ликом већ зашао у позне године, назва добројутро и отпочини на траву повише њиве, не обазирући се на њену орошеност. Зна да не пушим, али већ вади кутију са „крџом“ и зове ме да „запалимо по једну“. „Одмори, каже, неће њива побјећи, а видим да си већ уфитиљио“! Правим се са не констатујем иронију у његовом поздаву, одлажем мотику и сиједам поред њега, претходно подастрвши неку гуњину, на шта се он само благо осмјехну и промрси: „омекшало дупе у граду, а, рођаче“? Ћутимо, док он огрубјелим и натеклим, али за ову операцију хируршки прецизним, прстима мота цигаре за обојицу. А „крџа“ љута и опора, толико да је једва пућкам, док он дубоким уздахом увлачи читаво повјесмо дима, на шта се сваки пут врх цигарете ужари и плане као гротло вулкана. Кратко размијенисмо оне неопходне и родбинске информације о здрављу, породици, љетини, стоци, али из његових све краћих и нестрпљивијих одговора слутим да је свратио другим „послом“.

„Шта би ово, рођо“? – провали одједном из њега, уз уздах негдје са дна душка. „Које“? – одговарам, мада добро знам шта га боли. „Ово те падосмо из српског“, више јекну него што проговори. Поћутах мало, пажљиво смишљајући шта ћу му одговорити, а онда, најмекше што се може, као да му саопштавам најцрњу дијагнозу, рекох: „Па, нијесмо, српски је и даље на првом мјесту“! Да поглед може да устријели, дануо не бих. Избуљи ионако крупне очи, подбуле и закрвављене од неспавања, па просикта: „Да ти то мене не зајебаваш овако назору“? „Јесте да нијесам био неки ђак, да јесам не бих био гдје јесам, али још увијек умијем сабрати два и два“. „Него, реци ти мени гдје испари она не мала разлика од оног првог пописа“? „Помријеше ли толико Срби за ових двадест година, или се у толиком броју одрекосмо језика на којем први пут проговорисмо“? „Одрекосмо ли се мајке, те прве ријечи којом  смо ушли у живот“? Тирада је била бескрајна, из уста су му више сијевале жаровнице него ријечи, а руке су грчевито мрвиле недопушену цигарету.

А онда тихо, скоро на ивици плача, додаде: Ддође ми да ископам покојног наставника историје, па да га поново укопам, и навалим му Дмитрову стијену на гроб“! „Лагао нас је, роде мој, лагао да су нам се прађедови турчили од силе и зора“. „Данас видим да су томе кумовали разне привилегије и поклони више него јатаган под вратом“. „Исти они разлози због којих смо се све ово вријеме одрицали гробова и крштеница, и немилице се црногорчили“! „А још и даље неће да га озваниче него га тискају међу ону језичку сиротињу којом се оглашава тек по која шака говорника“!

Видим злу уру и осјећам да никакво објашњење не би прихватила његова тврда и чворновата глава, па ћутим. Он се мало примири, смота још једну, али само за себе, па, много мекше, настави: „Него, реци ти мени, пошто си вазда имао петицу из српског, жврљаш неке књиге и тобоже имаш неке награде, чији је данас писац онај наш комшија из Трепче, онај Лалић“? „Па онај мало подаљи, Душан Костић, те онај доље низ Лим, Ристо Ратковић, због којег ми је наставница Кића једном звизнула кеца као тарабу“? „Ових скоријих ћеш се ти лакше сјетити, јер сам ја давно попушио моју читанку. „У које ћемо их данас рачунати, у наше или у њихове“? „У заједничке“, покушавам да га помирим са самим собом, на шта се он само кисело осмјехну и кроз тврдо стиснуте зубе, помало подругљиво, исциједи: „Политичар, ни смути ни проспи“!

Посједе још мало, одсутан и загледан негдје у самог себе, па крену да устаје при чему се гласно чу како му крцнуше кољена. Да мало забашурим његову озлојеђеност и скренем му мисли, рекох: „Пусти језик, како год га крстили споразумјећемо се некако, него видиш ли да нам село изумрије“! Боље је било да сам ћутао јер се окренуо и погледао ме погледом од којег су ми се и кости, па рече: „А што то причаш мени кад си му ти међу првима окренуо леђа“? „То што сада долазиш у покајке некад смо звали измивањем зуба, узалудним послом којим се гријех не да прикрити“! А онда, пригрнувши боље већ изанђалу јакну на рамена, спорим кораком и леђима повијених као да бреме сијена, а мало ли их је понио, оде уз ливаду. Оде у дивљину и самоћу планине у којој је, уз стадо, нашао какав такав смирај свом несмирку. Дуго сам још гледао за њим док му силуета није зашла за Раскрсницу, па онда, и сам запитан питањима без одговора, опљунух у шаке и прихватих се мотике. А сунце, предивно, октобарско, упорно је чучало над Голешом, далеко „изван сваког зла“ и ружне мисли.

Збиља, шта нам би те падосмо???

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: