Шта нам то године односе и доносе?

Пише: Драгана Б. Мијушковић

На крају сваке године питамо се шта ће нам то Нова донијети? Онда током првих дана те исте Нове још нас држи нада да нам доноси Оно дуго жељено.

Прође први мјесец, прође и други па тако и видимо да нам можда није донијела Оно, али да нам је и те како доста тога однијела. Онда се противимо, негодујемо, али као смртна бића не можемо ништа да јој учинимо, да јој то исто одузето отмемо и вратимо цјеловито, тамо гдје је и даље празно мјесто остало.

На крају ове године стихови двије пјесме као да ми обиљежавају децембарске „чаролије“. И док стихови тих пјесама уз ко сам одрастала ја и генерације са краја 80-тих и почетком 90-тих, (још увијек мирис чаја и крофни шири се просторијама вртића Ластавица), сада их све чешће слушам.

Бајагине „Године пролазе нервозним кораком, године пролазе Ми стојимо, јесмо ли сретни?“
Да, јесмо ли сретни или само мало паметни године ће то знати? Док на то у мојој глави Freddie Mercury одговара „Show must go on“!

Можда наивно ово повезивање, али зар се сва наша драма и не налази у овако обичним питањима, баш ту се одиграва драма звана живот. На крају нам остане да се помиримо са свим тим што су нам године однијеле; наше младе године, љубави, здравље, вољене особе ….

Али године односе и бол. Да. Оне односе и бол и разочарење, јер сваким крајем децембра нада и вјера (а по мало и љубав) мијешају се са тим одузетим стварима на које смо мислили да имамо право.

Немамо ми право на то. Право које свакако имамо јесте да будемо ту и да не дамо болу да нам узме још коју годину. Па шта иако у тој години нијесте дипломирали, затруднили, постали CEO, who cares… Има још година за честитање те дипломе, има још година када ће вас плач дјетета трзати из тек РЕМ фазе, има још година да уздигнуто дођете на годишњицу матуре као CEO и имате још година да досањате све недосањано и одузето. Само живот, то чувајте током свих година, он се сада сања, не у јануару, не љети, не јуче већ данас!

Ето, и да имам ту прилику да упознам тог чикицу од кога је западна конзумерска култура направила свеца заиста не знам шта бих га питала. Можда како онако буцмаст пролази кроз све димњаке и остаје у форми?

Тај чикица не постоји, али постоји нада и вјера у Творца нашег да ће он свима по заслугама, (јер само смо људи) донијети оно што чини суштину наших бића и однијети само оно што нам прави дубоке подруме у души.

П.С. Срећна вам Нова година и пустите године нек чине своје, на крају крајева тако се и прави историја.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: