Шта намеће свету пандемијски споразум у Светској здравственој организацији?

Пише: Владимир Прохватилов

У Женеви је 1. децембра (2021) завршена друга ванредна седница Светске здравствене организације (СЗО), на којој је одлучено да се почну преговори „о међународном уговору о превенцији и контроли пандемија”.

Будући документ се зове „Споразум о пандемији“. Споразум о пандемији заснован је на „Водичу за пандемију“ од 22. септембра ове године и „Извештају СЗО о пандемији“ од 23. новембра. Ови документи претпостављају: право СЗО да најави почетак следеће „пандемије“; укидање владавине људских права током „пандемије“; радикална ограничења синдикалних права; оснаживање невладиних организација (НВО) да учествују на равноправној основи са државама у успостављању међународних закона; дужност (!) земаља да затраже спољну помоћ ако не могу саме да се изборе са „пандемијом“. Према овим документима, дакле, СЗО намерава да добије право да проглашава „пандемијске режиме“ у конкретним националним државама.

За припрему и усаглашавање нацрта „Споразума о пандемији“, СЗО планира да створи међувладино преговарачко тело (МПТ) и сазове први састанак најкасније до 1. марта 2022. године. Радни нацрт документа мора бити достављен на други састан МПТ најкасније до 1. августа 2022. године. Према Ројтерсу, Споразум о пандемији биће готов у мају 2024.

Другим речима, ако се „споразум о пандемији“ усвоји у форми коју предлаже СЗО, односно добије статус међународног уговора, онда ће и СЗО и велике фармацеутске корпорације које стоје иза њега имати право да, без ичије сагласности ,прогласе режим глобалне пандмије, при чему се укидају сва људска права, а невладине структуре добијају иста права са државним органима. У случају да национална влада није у могућности да се придржава упутстава СЗО, дужна је да тражи спољну помоћ.

Британски лист „Телеграф“ објавио је 30. марта 2021. писмо лидера 25 држава, руководства Европске уније и СЗО, под насловом „Ниједна влада не може да се носи са пандемијом, па се морамо ујединити“. Аутори писма су упоредили заразу корона вирусом са највећим изазовом човечанству од Другог светског рата и запретили свету новим, још заразнијим вирусима.

Почетком новембра, генерални директор СЗО Тедрос Адан Гебрејесус, говорећи у Бакуу на Осмом глобалном форуму „Свет после КОВИД-19”, истакао је да свет треба да научи лекције из актуелне „пандемије” и почне да се припрема за следећу. „С тим у вези, уверени смо да је дошло време да се развије правно обавезујући споразум или међународни споразум који ће представљати основу за обезбеђивање глобалне здравствене безбедности“, рекао је директор СЗО.

Системски корисници глобалне „пандемијске“ кампање су велике фармацеутске корпорације, које настоје да наметну своја правила игре националним државама, потпуно их подредивши својој корпоративној вољи. Ипак, постоји шанса да, уколико „споразум о пандемији” буде усвојен, он не буде обавезан, већ у форми препоруке. Закулисна борба за конкретизацију формулације већ је у току.

„Шарл Мишел (председник Савета Европе. – Уредник) још пре годину дана су предложили Споразум о пандемији, – пише ‘Политико’, – али су Сједињене Државе уложиле напоре да одложе расправу о споразуму о пандемији. На другој хитној седници СЗО, Сједињене Државе, Бразил, Индија и Монако „противиле су се укључивању језика који би такав споразум учинио правно обавезујућим“. Међутим, Европски савет, као и Немачка, Француска и Јужна Африка изразили су снажну подршку правно обавезујућем споразуму.“

Првобитни предлог Шарла Мишела за текст резолуције седнице СЗО „садржао је двосмислене термине као што су ‘правно обавезујући’ и ‘уговор’, али они су упадљиво одсутни у коначном тексту,” пише часопис „Натуре“.

Супростављање САД да се „Споразуму о пандемији“ да статус договорног сугерише да Стејт департмент није задовољан амбициозним плановима Биг Пхарма, уз чију мелодију плешу СЗО и Европски савет.

Наметање „Споразума о пандемији“ светској заједници уноси важне промене у скуп концепата који су створили савремени светски поредак: концепт националног суверенитета и немешања у унутрашње ствари држава (вестфалски систем), концепт равнотеже снага („европски концепт“), концепт раздвајања сфера утицаја (јалта-потсдамски систем). Ова три концепта су формирала „стару нормалност” у којој још увек живимо и коју „господари глобалног дискурса” желе да замене „новом нормалношћу”.

Претпоставља се да у оквиру „нове нормалности“ државе пренесу своја овлашћења на глобалне структуре попут СЗО, које ће се преобратити у јединствени пуноправни субјекти међународних односа.

Коментаришући резултате заседања СЗО, Олга Четверикова, директорка Центра за геополитику Института за фундаментална и примењена истраживања Московског државног универзитета, скреће пажњу на чињеницу да се у оквиру прокламованог „новог светског медицинског поретка“ формира систем финансирања неконтролисан од стране држава, где су главни финансијски спонзори Светска банка (СБ), ММФ и МБР: „Светска банка је 2. априла 2020. представила „Програм стратешке спремности и одговора на КОВИД-19” , чији је очекивани датум затварања 31. март 2025. У њему се детаљно наводе мере за борбу против пандемије … и наглашава да ће „ Банка и међународна заједница играти кључну улогу у одговору на КОВИД-19 пратећи техничке смернице СЗО.” До јуна 2023. Светска банка треба да издвоји 330 милијарди долара, а ММФ за специјална права позајмљивања (СДР), према последњем извештају Рокфелер фондације издваја – 44 милијарде долара за вакцине. Све је то у оквиру ЦОВАX-а – Глобалне иницијативе за равноправан приступ вакцини.”

У току су и припреме за усвајање јединственог регулаторног оквира за сузбијање „пандемије“. У ту сврху, СЗО, УН и Правни институт Универзитета Џорџтаун креирали су Правну лабораторију КОВИД-19, која је прикупила базу података о свим прописима, правилима и мерама уведеним у борби против КОВИД-19 у више од 190 земаља. .. У случају да „Споразум о пандемији“ добије статус уговора, свака држава ће бити у обавези да усклади законе који утичу на здравље и превазилазе здравствени сектор, не са националним интересима и вредностима, већ са међународним обавезама да одговори на постојеће и „настајуће претње“ по здравље, наглашава Олга Четверикова.

Да би овај или онај документ СЗО постао обавезујући за све земље, потребно је да за њега гласа најмање две трећине од 194 државе чланице СЗО. Под текстом резолуције СЗО нема потписа Кине и Русије. Чини се да, такође, и САД беже од среће да постану вазали СЗО и Big Pharma.

Свет још увек има шансу да избегне глобалне „пандемијске“ канџе.

С руског превео Зоран Милошевић са портала Фонд стратегической культуры.

Извор: Портал наукаикултура.цом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: