Шта нас чека на Западу: Борба за дјечија права параван за легализацију педофилије?

Прозападни курс Црне Горе главна је и носећа агенда свих парламентарних странака у Црној Гори: сви су сагласни у томе да јој је мјесто у Европској унији, заједно са остатком „цивилизованог свијета“.

Економија, култура, екологија, савремене технологије, напредак сваке врсте – све нам то обећавају у ЕУ, добро, можда не баш „обећану земљу“ али свакако улазак у савез у коме ће се све побројане ствари довести на један већи, да не кажемо, цивилизовани ниво. Постајемо дио колектива, дио Запада. Један златник да уђеш у савез, а два да изађеш, рекли би ЕУ скептици, из којег је чак и Велика Британија позната по својој дугој традицији „опстајања“ – изашла. Пак, свијет је одувијек био опасно мјесто, а данас када је постао глобално село – својим очима можемо да видимо различите фазе распадања и трагедије друштва: западног и оног које Запад „доноси“ нецивилизованим.

Сваком је његова мука највећа: наша ће, можда, након „дугог путовања у Европу“ постати још већа. Наиме, ако икад дочекамо да стигнемо до „обећаног савеза“ (али не оног са Богом), у тој унији ће нам се рађати дјеца. Као равноправни грађани једног европског друштва, одгојени на тзв. џендер идеологији (толико цивилизовани да док и још не знају ко су могу да бирају којег ће да буду пола), охрабрени да истражују своју сексуалност на свим нивоима образовања (чак и у вртићима), све док тако образовани и напредни не одлуче да је довољно да имају мање од 14 или 12 година да дају пристанак на сексуални однос?

Ако могу да бирају пол, ваљда могу и да бирају када ће ступати у сексуалне односе? Је ли то нова „нормалност“ која нам се сервира? Је ли то борба за дјечија права и „аутономност дјечије личности“?

Отимање дјетињства и спуштање границе за пристанак на сексусалне односе? Толики терет „права“ за европску дјецу како би одрасли „заборавили“ на своје обавезе?  Судећи по томе ко су аутори приручника за дјечија права и водећа имена у „борби“ за та иста права – ова питања чине се оправданим.

(Још) један доказ да се преко УНИЦЕФ-а намеће легализација педофилије

Дечји фонд Уједињених нација (енгл. United Nations Children’s Fund), верб. скр. Уницеф (од енгл. UNICEF — акр. скр. УНИЦЕФ), је међународни фонд за дјецу и омладину, који се брине о квалитету њиховог животног стандарда. Финансира се у цјелости добровољним прилозима влада и фондација, као и фирми и грађана.

Питер Њуел који је осуђен за силовање дјетета није био само консултант ове организације, већ је био кључна и водећа фигура у изради међународних стандарда у области „дечије заштите“. Активна дјелатност Њуела и повезаних структура са њим није само у основу његовог „стандарда за забрану родитељских кажњавања“, она је фактички постала основа на којој су се градили и многи други међународни „стандарди“ у области „заштите права дјеце“.

Шеснаестог фебруара 2018. године енглески медији су саопштили о правоснажној осуди и притварању бившег савјетника УНИЦЕФ-а Питера Њуела који је, како се показало, у 60-тим годинама неколико пута силовао дјечака. Дјечак је имао 12 година када се то догодило први пут. Показало је да је Њуел педофил што је „дубоко шокирало“ представнике УНИЦЕФ-а.

Ипак, прича, наравно, има дубље коријене.

Наиме, почетак покрета за забрану тјелесних кажњавања у породици потекао од дјелатности легалне педофилске организације „Размјена информација о педофилији“ (Paedophile Information Exchange, PIE), која је постојала у Великој Британији од 1974. до 1982.године, када су на педофилију многи представници енглеског друштва гледали као на један од видова права хомосекцуалаца. Организација је прво у Енглеској почела активну борбу за право дјеце на сексуалну слободу и за њихово ослобођење од родитељске контроле, не би ли олакшала доступност дјеце педофилима. Одмах после њене забране од стране власти због „нарушавања друштвеног морала“ палу заставу борбе за „дјечија права“ дохватио је Питер Њуел, који се до тада налазио на челу образовног покрета у „Националном савјету за грађанске слободе“, чији је члан била PIE.

На документа која су долазила од Њуелове организације и на његово „експертско“ учешће, ослањали су се у својим одлукама Комитет УН за права дјетета и Парламентарни скуп савјета Европе. Он је био аутор, коаутор и члан редакцијских савјета званичних публикација УНЕСКО-а, УНИЦЕФ-а, других докумената који су одређивали глобалну политику – на примјер „Званичног истражног извјештаја УН о насиљу над децом“.

Њуел је такође дуго времена био члан савјета директора утицајне међународне организације „Информативна мрежа за права дјетета“ (CRIN, Child Rights Information Network) са којом су сарађивале многобројне повезане организације за „заштиту деце“ и државне структуре у многим државама свијета. У оквирима те организације, он је био један од оснивача и двије руководилачке лобистичке коалиције, које су укључивале 80 организација са различитих страна свијета, чији су напори одиграли одлучујућу улогу у приспајању изборног протокола Конвенцији УН за права дјетета, који је дао права деци да се жале за кршење својих права директно у профилни комитет УН.

Он је такође 2007. био један од два коаутора (други је била његов „домаћи партнер“ Рејчел Хоџкин) званичног „Приручника за остваривање Конвенције о правима дјетета“, који је издао УНИЦЕФ. Активно се бавио и „гурањем“ идеје увођења специјалног Комисара за права дјеце (томе је и посвећена његова књига, објављена 2000. године), оснивања „дјечијих“ управљачких структура. Управо је он обучавао невладине организације како треба да посматрају испуњавање савјета према ставкама специјалног извјештаја УН о насиљу над дјецом (написани приручник на ову тему је објављен 2008. године од стране утицајне међународне организације «Save the Children»).

После хапшења и осуђивања Питeра Њуела као доказаног педофила, представник УНИЦЕФ-а, како објављује Би-Би-Си (BBC), је изјавио: „Ми смо дубоко шокирани, сазнавши за хапшење Питера Њуела. Ми нисмо знали за те преступе док је он радио као саветник УНИЦЕФ-а пре 10 година. Од тада УНИЦЕФ је увео строге процедуре провјере својих сарадника и савјетника“.

Њујел није једини у „борби за права дјетета“: Примјер „хуманитарца“ Питера Даглиша

Непалски суд осудио је 2019. године канадског хуманитарца Петера Далглиша на девет година затвора због силовања два дјечака, што је случај који је разоткрио забрињавајући тренд предаторског понашања хуманитарних радника у Непалу, пренио је Њујорк Тајмс.

Далглиш, који је деценијама радио као заговорник права дјеце у сиромашним дјеловима свијета, осуђен је за сексуално злостављање два дјечака – узраста 12 и 14 година – у селу Картике, малом непалском насељу са неуређеним путевима, гдје је изградио кућу.

Међународни активисти који прате овај случај изјавили су да је пресуда само један корак ка рјешавању озбиљних оптужби за сексуално злостављање деце у Непалу, гдје хиљаде невладиних организација дјелују уз ограничен надзор.

Оxфам, једна од највећих британских добротворних организација, признала је да је 2011. године четворо радника отпуштено, а троје других дало оставке након што је истрага открила да су високи званичници организације ангажовали проститутке на Хаитију.

Извештај британске владе, објављен прије неколико година, открио је да је сексуално злостављање жена и дјевојчица „ендемски“ присутно у хуманитарном сектору, уз мали број починилаца који су одговарали за своје злочине.

Наставиће се…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: