А шта, ако никад не успијем?
1 min read
Пише: Драгана Б. Мијушковић
Успјех. Ријеч која за све нас има различито значење које води до једног циља. То је да будемо бољи него што смо сада у тренутку када мислимо на успјех.
Да ли су успјех и срећа нужно повезани термини? Свјесни смо да то зависи од саме индивидуе, од њеног васпитања, моралног и религиозног погледа.
У различитим животним добима тај исти успјех варира; те док смо ђаци, односно студенти успјех је искључиво корелативан са одличним оцјенама. Када изађемо из те зоне, успјех је ваљда добар посао, партнер који нас уважава, дјеца итд итд…
Данас сам посебно размишљала на ову тему. Ток сам се по киши са пуним кесама из града враћала пјешке размишљала сам шта је то за мене успјех? Шта је то успјех за особу којој психолог на тесту личности у раним двадесетима каже да јој „амбиција и его пробијају плафон реалности“? Да, баш тако, док цијелу деценију касније по киши се враћаш из града теглећи намјернице. Није да није било таксија, али what the hell, хоћу пјешке, баш тако ми се ишло и размишљам о свом (не)успјеху. Думала сам и думала, да ли сам сада срећнија, а мање успјешна него годинама у назад када су можда и неке прилике ишле на руку? Шта ме је тада грчевито држало да не будем истински ЈА? Одговор је следећи, такмичење са другима, то ме је држало и није ми дозволило ни да доживим успјех какав сам наумила, ни да уживам у ситним радостима које истински живот значе.
Успјех није завршити факултет у року, јер сте тако обећали родитељима. Успјех није да се запослиш у престижној фирми јер сте тако обећали себи на матурској вечери пред огледалом у WC-у хотела „Оногошт“.
Успјех је много више од тога, то је непрекидна борба са собом, са својим жељама, тежњама, са својим падовима дубоко у блато и док је лице прљаво од свог ђубрива које се ту таложило, ти кажеш „Ок, сад сам у блату, али није ни ово заувијек“.
Устанеш, успијеш, па опет паднеш још дубље и глибавије. И гле одједном си у четвртој, па и у петој деценији. Сви које си познавао су већ „успјели“ само ти си у блату. Али, не знају они ништа о успјеху, њима су само биле утабане стазе, ти си се рвао са животом и опет устао.
Успјех је када се насмијеш свим пљувањима, гурањима, уперивањима прста у лице. Успјех је када им докажеш да си жив и да успјех зависи једино од тебе, не од њихових одобравања, аплауза, јер да си желио аплауз могао си се запослити у циркус.
Баш тако, док ми је киша мочила зимску јакну и десна чизма ме жуљала (иако је мој број), размишљала сам о фамозном успјеху, сасвим мирна и насмијана. Овоземаљски успјеси су бројни, на нама је да се послужимо, да себи нешто докажемо. Међутим, ако не будемо искрени према себи, увече онако уморни док пред огледалом скидамо и задњи траг дневне шминке, све ово постаје једна лакрдија и нема те позиције на послу и у друштву која ће то надомјестити.
И, да, ја јесам успјела, са свим кесама из радње, ја сам јако успјела јер сам деценију и више провела тражећи успјех по туђим калупима, а мој калуп носим само ја, можда понекад жуља баш као и чизма, али ја дозирам и жуљ и бол.
Извор: ladydragond.blogspot.com
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Шта да кажем ? Ово дивно створење представља врх интелектуалне елите која се појавила у овом безнађу.Све честитке. Од срца „његошевац“.
мало литературе, време је поста
ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА
..“Хтели би али не можемо почети као што су стари летописци почињали: Љета Господњега тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре људе и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћани јутром и вечером читали Оче наш и говорили Богу: Нека буде воља Твоја као што је на небу (међу анђелима) тако и на земљи (међу људима). Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и на супрот вољи Божијој…“
https://svetosavlje.org/zemlja-nedodjija/2/
ГЛАВА ДРУГА
Етика и техника
Првобитно религија је била мати и етике и технике.
Првобитно религија је била бујни извор из скривених дубина, етика живоносна река а техника помоћни уметни канали што разводе воду из те реке у све артерије живота људског.
Бог је објавио људима закон веровања, закон владања и знање технике.
По непосредном упутству Божијем Ноје је саградио лађу која је учинила једно од најдуготрајнијих путовања у историји пловидбе.
По непосредном надахнућу Божијем Веселеил је био „испуњен мудрости и разума и знања и сваке вјештине да вјешто измишља како се шта може начинити од злата и од сребра и од бронзе, да умије резати камење и укивати, да умије тесати дрво, и сваки посао радити (II Мојс. 31, 1-11).
Исто тако и храм Соломонов, једно од грађевинских чудеса старога света, подигли су људи научени Духом Божијим и настављани руком Господњом (I Царева 8, 24). Тако сведочи Свето писмо.
И тако Бог је био узрочник и праве вере и доброг владања и техничког знања код људи. И док год су људи осећали Бога непрестано над собом, пред собом и око себе, као што се осећа ваздух и светлост, дотле су они приписивали и посвећивали сва своја техничка дела и ручне израђевине Њему, Господу Створитељу и Надахнитељу.
А када је то осећање присуства Божијега утупљено и духовна визија замагљена, тада је ушла гордост у вештаке и техничаре, те су почели своје грађевине, израђевине, рукотворине и умотворине приписивати искључиво самим себи и – злоупотребљавати. Тако се сенка проклетства почела навлачити на технику.
Многи се жале на технику.
Многи криве савремену технику за све несреће у свету.
Да ли је заиста крива техника, или они који стварају технику и рукују њоме?
Да ли је крив дрвени крст ако неко некога распне на њему? Или чекић, ако њиме сусед суседу разбије главу?
Техника је неосетљива према добру и злу.
Исте цеви могу послужити за водовод и за клоаку.
Није зло од мртве технике него од мртвих срца људских.
При пуној свести о присуству Божијем и без икакве гордости сагради Ноје чудну лађу која би на спасење и њему и новом човечанству.
При помраченој свести о Божијем присуству договорише се гордељиви људи: „Хајде да саградимо град и кулу којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име“. Али их посрами Господ пометњом језика „те не сазидаше град, него се као плева расуше по свету“. То је зидање Вавилонске куле.
Када Соломон доврши величанствен храм, он уздиже руке к небу и у понизности повика: „Ето, небо и небеса над небесима не могу те обухватити, а камо ли овај дом што га сазидах!“ И та чудесна грађевина трајала је једанаест столећа. Али би срушена у прах и пепео онда, када безбожни потомци Соломонови учинише од тога „дома молитве дом трговине“
Нити се дакле заслугом технике одржао тај храм кроз многе векове нити је кривицом технике ишчезао са лица земље. Техника је и глува и нема и неодговорна. Она је потпуно зависна од етике, као и етика од вере.
Позната је повест о цару Навуходоносору. Он сагради Вавилон са палатама и „висећим кулама“, и са свим техничким вештинама и красотама какве свет дотле није видео. И погледа цар гордо са врхова свога двора на град и рече: „Није ли то Вавилон велики што га ја сазидах јаком силом мојом, да буде столица царска и слава величанству мојему“(Данило 4, 30)! И тек што изрече те охоле речи удари га Бог лудилом те полуде, и у лудилу проведе седам година као звер међу зверовима шумским. А од његовог Вавилона великог, постала је гомила и подсмех и пустиња без иједног житеља, тачно како је прорекао пророк Јеремија (Јеремија 51, 37). Где год се изгуби страх од Бога и погази морални закон Божији, ту се брда од људске технике сручују у прашину из које су и подигнута.
Тако ће се и Ајфелова кула и катедрале немачке и облакодери американски – врхови људске технике у грађевинарству, сручити у безобличну прашину, ако охолост људска – и то још хришћанска – с пркосом Богу буде превршила меру и додијала дуготрпљивом Створитељу људи.
Зашто су погребене толике блиставе цивилизације дубоко под земљу, тако да поврх њих орач оре земљу и не слутећи о њиховим кулама и костурима испод орања?
Како то да од свега несравњивог мраморног грађевинарства јелинског не преостане ништа осим вампирног и крезубог Акрополиса?
И како се могла дрзнути земља да сакрије од сунца и од погледа људског титанске храмове у Балбеку и у Египту као и сјајне градове као што су Егбатана, Перзеполис, Тир, Сидон и Троја, те да по њима сада мирно пасу говеда и рију свиње, а чобани праве од разбацаног мраморја торове за стоку?
Зашто су нестали без трага горди градови и храмови и тврђаве цара Монтезуме? и царева мексиканских, и веома културних Инка и Перуанаца?
Која је то немилосрдна рука наваљала брда од блата на све те изградње људске, које би се по чврстини и вештини и лепоти могле такмичити са најбољим модерним изградњама?
Зашто кидање а не настављање у цивилизацији човечанства?
Зато што све то није било угодно јединоме светоме Господу Богу. Све оне погребене цивилизације није упропастило ни време ни несолидност техничке израде, но грех против свете вере и свете етике. Несолидност етичка а не техничка погребла их је све у бездани мрак.
„И ти Капернауме који си се до небеса подигао, до пакла ћеш пропасти!“ Ово Христово пророчанство у дане када је Капернаум блистао својом техничком културом као вавилонски град покрај језера обистинило се. Тако се страшно обистинило, да путник кад се нађе данас у трњаку и змијињаку где се негда уздизао богати и горди град Капернаум, уплашено пита: Да ли је могуће, да је ово гнусно место некада било обиталиште људи?
Етика је трајна и непроменљива – наша јеванђелска етика – а техника је променљива. Етика је госпођа, техника њена слушкиња. Зато етика мора контролисати технику. Непролазне вредности су у области етике а не технике. Тешко народу који гледа циљеве људског живота у техници, и сав свој труд и зној жртвује на усавршавање технике, вукући етику за собом као Ахил мртвога Хектора привезаног за колесницу. Такав народ може успети да све своје градове сагради од слонове кости и злата као што су били царски дворови у Језраелу. Али ако у тим градовима буду становали Ахави и Језавеље, пси ће имати последњу реч, пси а не људи (I Цареви 22, 38; II Цар.9, 36).
Између поштења и вештине лак је избор. Поштен човек и без вештине цени се и у наше време више од вештака без поштења. И на истоку и на западу и на северу и на југу. И данас као и у време пророка Исаије.
Техником се мења однос човека према природи а никако према човеку и према Богу. Ко друкчије мисли тај цени ствари више него личности а прашину више него дух.
Језива трагедија нашег времена састоји се у рату између људи и Бога. Бог хоће да уздигне личности људи над немуштим стварима, док људи хоће да утопе и своју и Божију личност у ствар и изједначе са стварима.
Многи спипритуални и морални малишаниправе од модерне технике идола коме се они клањају, и позивају све народе да томе идолу приносе жртве, што несрећни народи присиљено чине! Те колике жртве, те колику крв!
Ко је глув да не чује како етика гласније од топова виче нашем покољењу: Не тим путем, људи? Тај пут води у Земљу Недођију.
…“Враћају ме ове две крпе масног креча на Симонидиној одежди. Ту, изнад стопала, вели Митра.[1] Мало ли су биле очи, сад су јој и ноге подрезали. Само што су вид стругали они што су веровали да ће, кад састругано попију, прогледати и оздравити. А операцију изнад стопала урадио је фин, образован свет. Стручно…“
http://santamarijadellasalute.blogspot.rs/search/label/%D0%A0%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%BE%20%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%20%D0%9D%D0%BE%D0%B3%D0%BE
…“савремени „либерални тоталитаризам проистиче из споја и међусобног дејства неолибералног капитализма, планетарног насиља (може се слободно рећи и религије терора) и екстрамодерне технологије“.
Темељни постулати либералима као идеологије, међутим, веома су приземни и једноставни, чак банални. То и јесте филозофија свакодневне баналности. Кључна догма либералне идеологије је индивидуа као мера свих ствари. Карл Попер у својој књизи Отворено друштво и његови непријатељи (коју је Џорџ Сорос прогласио за своју „личну Библију“) заговара изградњу теорије друштва на бази „чистог номинализма“: теорије која ће се заснивати искључиво „на изражавању индивидуе, њеног става, њених нада, њених односа…“ Либерализам инсистира на потпуној еманципацији и слободи такве индивидуе, на њеној слободи од политике, друштва, религије, етничке и националне припадности, једном речју од било каквог облика колективног идентитета. Таква „слобода“ је, међутим, негативна категорија. Због тога Џон Сјуарт Мил предлаже прецизну дистинкцију: реч „liberty“ означава слободу „од“, реч „freedom“ слободу „за“…
…Важно је још нешто. Сам по себи, либерализам као политичка идеологија има смисла тек уколико се нечему или некоме супротставља, представљајући се као „борба за слободу“, која се води у име апстрактне индивидуе и њене еманципације. У супротном, у недостатку непријатеља, „он губи свој садржај, његов имплицитни нихилизам постаје преупадљив. Апсолутни тријумф либерализма је његова смрт“…
https://stanjestvari.com/2017/12/01/liberalni-totalitarizam/
https://stanjestvari.com/2017/12/01/kolaric-svet-moloha/
http://www.mcrnjanski.rs/ideje/index.php?str=all-only.php&lang=cyr&textID=68&menuID=3&submenuID=7
…“Овде постаје очигледно како идеолошки пожељна критика такозваних традиционалних идентитета у основи нема за циљ да заштити појединаца од репресивних механизама моћи и омогући његову самореализацију, него да тог појединца лиши контекста, односно вредносног система који би могао да мотивише и дефинише његову егзистенцију изван задовољавања пуких биолошких потреба. Јер контекст увек постоји, али ако га не дефинишу вредносни системи и културе које се преносе вековима и миленијума, дефинисаће га центри моћи, управљајући га ка болесним масовним заносима, колективним делузијама или императиву потрошње…
…наша борба је културна. А она почиње јасним и недвосмисленим одговором на питање „ко си?“ и „ко сте?“ Без обзира како ће то прихватити у неком тамо „великом свету“…
…А једини истински велики свет су наше непоновљиве личности и њихово сусретање слободно од временско-просторних баријера…“
Господ говори да ће у последња времена „зато што ће се умножити безакоње, охладњети љубав многих“ (Мт. 24:12). А апостол Павле додаје – управо о нама – да ће људи бити „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни…“ (2 Тим- 3:2). Ето на шта треба да обратимо пажњу, ето чега се треба бојати више од земљотреса, цунамија, радијације…
Живимо у епохи глобалне промене климе. Не говорим о времену – нека се тиме баве метеоролози. Говорим о катастрофалној промени људске природе. Неко ће рећи да се од времена греховног пада ништа није изменило ни у човеку, ни у људском роду у целини. Али, авај, није тако. Иначе не би било ни Свеопштег потопа и пропасти Содома и Гоморе – тих горких примера масовне и катастрофалне деградације, са свим последицама које одатле проистичу.
Tako je, uspjeh zavisi od nas samih!