Шта се крије иза учесталих „колумни“ и „активизма“ Веселина Вељовића?

Дневни лист Вијести је, позивајући се на више извора, објавио како је наводно
Управа полиције информисала Владу да постоји реална опасност да дио службеника те институције послуша “команду” бившег директора Веселина Вељовића и одбије поједина наређења старјешина на дан устоличења митрополита Јоаникија заказаног за 5. септембар ове године на Цетињу.

У образложењу ове информације се наводи како је Веселин Вељовић недавно у ауторском тексту написао да је “света дужност и обавеза” сваког припадника сектора безбједности да одбије свако неуставно и незаконито наређење, али и да је дужност свих грађана да у првим данима септембра буду заједно на Цетињу.

Ова вијест је изазвала значајне реакције у Црној Гори али и неким земљама региона што је разумљиво ако се имају у виду бројни покушаји појединаца и група одлазећег режима да један вјерски догађај на Цетињу искористе и подигну тензије у цијелој држави.

Осим тога, постојање могућности да неки појединац, група лица или структура изван државног система могу утицати на рад државних институција и онемогућити их у реализацији задатака очувања реда, мира и безбједности грађана свакако би морала забринути све добронамјерне људе.

Истог дана реаговала је Управа полиције, демантовала наводе Вијести и саопштила „да предузима мјере из своје надлежности које имају за циљ одржавање стабилног јавног реда и мира, заштиту безбједности сваког грађанина, спрјечавање вршења кривичних дјела, као и омогућавање остваривања Уставом и законима дефинисаних слобода и права, како грађана тако и вјерских организација и институција“.

У остваривању тог циља, црногорска полиција ће се једино водити законима ове државе и овлашћењима која су јој дата на основу њих, а не никако било чијим жељама или интересима. На овај начин је нови менаџмент полиције на челу са директором Зораном Брђанином јасно ставио до знања да ту важни државну институцију чине професионалци који, како су навели, „служе држави и јавном интересу, а не интересу било којег појединца, партије или друге групације“.

Учестала обраћања Веселина Вељовића и његови, како сам изричито тврди, лични ставови о дешавањима везаним за Цркву и предстојеће устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу и не заслужују неки посебан коментар. У његовим обраћањима нема садржаја који заслужују пажњу по било ком основу осим једног упозорења и сугестије за припаднике полиције о томе како је нагласио „да неуставна и незаконита наређења морају одбити“, чиме он у суштини, са позиције савјетника предсједника државе за безбједност, покушава вршити утицај или чак, може се и тако рећи, опструкцију дјеловања полиције при извршавања важних државних задатака.

Очигледан је пропуст предсједника државе што свог савјетника није подучио да нема никакву надлежност за рад полиције нити било какву одговорност за стање безбједности у држави па ни поводом догађаја на Цетињу. Осим тога, Вељовић је задња особа која би могла било коме, па ни полицији којом је до јуче руководио, држати лекције о томе која су наређења уставна и незаконита из простог разлога што он сам није разликовао противзаконита наређења од оних других.

Током своје полицијске каријере је показао доста пута да је лично извршавао али и издавао многа противзаконита наређења при чему су, по процјенама многих, чињена и бројна кривична дјела.

Наш портал нема намјеру у овом тексту, подсјећати Вељовића на све што је чинио, али скрећемо пажњу да би врло брзо истражни органи ове државе научили њега и њему сличне која наређења треба а која не треба извршавати. Управо у тој чињеници треба тражити разлоге очигледне нервозе бившег директора и жеље за појачаним присуством у јавности.

Његово учестало иступање није случајно и оно има један прикривени циљ и сасвим другу позадину која нема везе са дешавањима на Цетињу нити са устоличењем митрополита.

У позадини свега је појачано интересовање јавности и НВО сектора за дјелатност именованог у једном дужем временском периоду, конкретно од почетка деведесетих година прошлог вијека и ратних дешавања (случај Буковица) па све до дуванског бизниса и мирнодопске производње у познатим мојковачким фабрикама. Што је интересовање надлежних интензивније то је нервоза код њега већа. Њему је очигледно циљ да, за сваки случај, припреми терен како би себе представио жртвом политичког прогона а не криминалцем и нечим тежим за што се већ у службеним процјенама многих домаћих и иностраних агенција већ сумњичи.

Вељовић је практично последњих петнаест година директно руководио радом полиције а имао и одређени утицај на рад других државних институција унутар сектора безбједности. Од 2005. до 2011. је обављао функцију директора Управе полиције, потом је био савјетник тадашњег предсједника Црне Горе за област безбједности и одбране. У вријеме Владе Мила Ђукановића од 2014. године био секретар Вијећа за националну безбједност а од 2018. поново директор Управе полиције.

Подсјећамо, Веселин Вељовић је оставио Управу полиције са низом нерасвијетљених убистава, неразјашњених напада на новинаре, потпуном криминализованом полицијско руководство и криминализацином других институција, са бројним кривичним дјелима у којима је оштећена држава и опљачкана државна имовина.

Вељовић је након напуштања функције директора Управе полиције експресно постао савјетник Предсједника Црне Горе за безбједност и одбрану рачунајући да ће имати сигурну луку на тој позицији све док је Мило Ђукановћ на функцији предсједника Црне Горе.

Током каријере на челу Управе полиције и другим важним дужностима унутар безбједносног сектора, Вељовић је, као утицајан полицијски функционер, оптуживан од стране неких политичких странака, дијела невладиних организација, доброг дијела јавности и других субјеката за изразиту нетранспарентност у раду, злоупотребу полиције и њене моћи, беспоговорну политичку лојалност Милу Ђукановићу и владајућој ДПС, али и за умијешаност полиције у тешке злоупотребе током обављања службених задатака, у случајеве продаје државне имовине, злоупотребе полиције у политичке сврхе искључиво ра рачун једне политичке партије и једног центра моћи којим је 30 година господарила породица Ђукановић.

Иако је у неким Извјештајима о Црној Гори Европска комисија давала озбиљне замјерке црногорским институцијама на плану борбе против организованог криминала и корупције, примједбе на скроман допринос у области међународне сарадње полиције и учешћа црногорске полиције у међународним акцијама, никаквих резултата није било. Напротив, Црм Гора је постала препозната као дрзава у којој, не само што изостаје борба против криминала и корупције, већ и дрзава у којој поједине дијелове дрзавних институција контролису структуре организованог криминала.
Вељовићу припада заслуга што је Црна Гора у једном моменту постала једина држава, чланица НАТО савеза, чијим се НАТО-војним бродом илегално транспортују наркотици, што је, како сазнајемо, био невиђени скандал и аларм за узбуну у средишту овог војног савеза.

Вељовић је , као што смо навели, иза себе оставио велики број нерасвијетљених убистава, напада на новинаре и других тешких кривичних дјела, као и дјела којима је оштећена државна имовина. Његову каријеру и чак његову личну биографију је значајно обиљежила афера Црне тројке, по чему је Црна Гора постала позната као ријетка држава чија се полиција у савременом добу обрачунавала са политичким и другим противницима режима на начин који нигдје до сада није забиљежен. Инсајдерске информације о дјеловању Црних тројки управо Вељовића означавају као једног од налогодаваца тих злочиначких радњи и нечовјечног поступања према људима било да се ради о премлаћивању палицама и шипкама или се ради о пуцању у доње екстремитете.

Све то Вељовићу у систему какав је изградила Демократска партија социјалиста није нимало засметало да постане директор полиције у два наврата, па затим секретар Вијећа за националну безбједност гдје је био у прилици и да оперативно руководи радом служби безбједности а сада на крају и савјетник Мила Ђукановића за безбједност.
Вељовић је најодговорнији човјек што никада није утврђен мотив, нити ко су налогодавци убиства полицијског инспектора Славољуба Шћекића, зашто никада није разјашњено убиство високих полицијских службеника Горана Жугића и Дарка Белог Распоповића, као ни „самоубиство“ начелника Ернада Калача у Рожајама, па чак и смрт Рудолфа Елезовића а о другим неразјашњеним убиствима у Црној Гори и региону за које су везу црногорске криминалне структуре, не треба ни говорити.

Вељовић је дјеловао и добро се „сналазио“ у једном изопаченом систему у коме је бивши премијер, иначе његов кум, коментаришући бројна убиства у Црној Гори, изговорио ону чувену реченицу – нико се без разлога не убија. Поставља се једноставно питање каква је то полиција која није у стању да потпуно разјасни убиства својих службеника?
Нису откривени налогодавци нити директни извршиоци убиства директора дневног листа “Дан” Душка Јовановића из 2004. године, нити напади на новинара Туфика Софтића у Беранама 2007. и директора листа “Вијести” Жељка Ивановића 2007. као ни пријетње, напади и рањавање новинарке Оливеру Лакић, али и многи други случајеви.
Његова улога и улога неких других лица из државног врха у илегалној производњи и транзиту цигарета и пословању фабрика у Мојковцу је посебна прича којом се баве и међународне организације.
За име Вељовића се везују злоупотребе мјера тајног надзора и фалсификовање листинга телефонских разговора (случај Игор Лукшић) али и притисци на тужилаштва и правосудне органе у вођењу појединих судских процеса. О томе би најбоље могао свједочити истражни судија у поступку који је вођен за познати случај покојног Саше Пејановића али и Више државно тужилаштво имало шта казати о притисцима полицијских службеника у неким предметима.

Вељовић се сматра одговорним за штетне уговоре који се односе на продају имовине у власништву полиције и Министарства унутрашњих послова.
То се односи на афера “Лименка” гдје је држава оштећена за 10 милиона евра, као и за склапање штетног уговора, 2011. године куповином мотела „Златица“ у Подгорици за 8 милиона еура, за потребе обуке Специјалне антитерористичке јединице.
Оптуживан је за политичку агитацију унутар полиције у корист Демократске партије социјалиста и то је како многи тврде редовно чинио.
О Вељовићу је мање више све познато. Ипак о њему и његовом раду највише знају службеници полиције и ред је да се они на крају са њим и детаљније позабаве.
Вељовић нема нити је икада имао велики углед у полицијском саставу чак и када је био директор Управе полиције и то је чињеница добро позната свима. Његове инструкције сада могу слушати и поступати по њима једино полицијски службеници – милионери, како популарно зову оне који су се енормно противзаконито обогатили, а њих је највише, како сазнајемо, у граничној полицији, међу бившим начелницима сектора и центара, затим они који су упрљали руке, али и такозвани Црнотројкаши.

Ипак, не треба заборавити познату логику којом се руководе људи у систему безбједности када се нађу пред неком дилемом – увијек се опредијеле за онога на чији потпис иде државни печат. Зато свака држава има механизам да побиједи надобудне и одметнути појединце.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: