Шта сте нам урадили од Европе

Пише: Горан Даниловић

Беспомоћност и лицемјерје, то су двије ријечи у које стаје готово цијела политичка Европа овог доба.

Позив да сви осуде страдање народа у Украјини празно одзвања од Гиблартара, до Галиције и балканских планина. Уплашени одговор многих је: „осуђујемо“, али и након тога зјапи иста, крвава, европска празнина. Шта је политичка, бриселска, Европа урадила да не дође до ове трагедије? Наравно, ништа! Најомиљеније бирократско испирање уста увијек је нека врста абљења, запрепаштености, ужаснутости, затечености! Европа је констернирана оним што се дешава у Украјини?

У немоћи да сада било шта уради Европа се ставила под команду НАТО-а и чека упуства. Данас Стари континент дјелује као лудара у којој се пита неки погубљени генерал. Притисак унутрашње, грађанске јавности у свим земљама Европске уније тјера администрације да нешто учине. Администрације, међутим, не чине ништа што не одобри горе поменути погубљеник – скоро једнако ништа које се догађало од „случаја Крим“ до данас.

Европа се, дакле, аби и срља. Уводе санкције Русији, Русима, Путину и себи не би ли се показала давно изгубљена снага и хронично недостајућа одлучност. И тако, да нема нас несрећника са Западног Балкана, и оних нешто мање несрећних из источне Европе, нико више не би вјеровао да Европа постоји. Из наше вишедеценијске смрти, међутим, европско копрцање изгледа као разметање снагом и живахношћу. Инпресионирани смо!

Ипак, најбистрији, из ових наших изоштрених чулних подручја, одавно јасно виде да ми нисмо европски вазали и колонија с перспективом, него тек друга или трећа рука колонијалне зависности – ми смо, прецизније, потколонијана регија колонијално зависне Европске Уније.

Чудити се и лицемјерно завијати пред чињеницом да су руске трупе „укркале“ у сред Украјине исто је што и ишчуђавати се лавини под вулканом који никада није престао да ради.

Од 2014. у европским медијима није било мјеста за приче о страдању цивила у Донбасу.

Европска демократија је жмурећи пипала по Кијеву никада ненапипавши срамно увезивање криминала, фашисоидности, нацизма и политике. Било је посве нормално и пожељно гледати како се под плаштом одбране од Руса оживљава „гулагизам“, забрањују и стављају ван закон русофилске странке, забрањује руски језик, мрцвари становништво украјинског истока, убија слобода говора, затварају медији, протјерују и елиминишу утицајни појединци, велича бандеризам, марширају Азовци и множе све врсте неофашиста. Да се од вођа кијевског протектората, у којему су се мијењали предсједници, али не и политике, тражило да истински демократизују државу, да подигну стандард грађана, данас би Русија и Путин, били зловољне комшије ућуткане примјером слободног друштва и напретка. Ништа од тога.

Како је уопште могуће да је било која политичка глава, нажалост Европа је у дефициту са државницима, могла вјеровати да Русија неће употријебити силу, једну од највећих на планети, да одбрани своју сферу утицаја и интерес? Које су то стратегије предвидјеле да ће Путин само парадирати сваког 9. маја и онако, из досаде или колоквијално, демонстрирати огромни напредак у освајању нових софистикованих војних технологија? Русија, ваљда, гомила шездесетак година нуклеарно наоружање, усавршава га и унапређује, само да би холивудски филмови изгледали страшније? Само да би, када дође ред на њу, побједа савезника изгледала инпресивније?

Прости људи се питају „који су то мозгови“ савјетовали европске лидере? Уствари, све је како се одувијек и знало.

Значи, другачије је него што се може закључити из садашње гестикулације јединствено ужаснуте европске политике. Европска политичка елита знала је да ће се десити овогодишњи 21. фебруар јер је он посљедица евро-атланског чињења и нечињења. На тим последицама ће појединци добити по још који предсједнички или канцеларски мандат, зивјеће се деценију или дуже од антируске хистерије, а након што разорена Украјина капитулира, европски мејнстрим медији објављиваће извјештаје о кривњи оних који су изгубили свој-туђи рат.

Из овог очекиваног и нимало изненађујућег историјског судара, макар за оне који разумију историју, политике и непрекидну борбу за ресурсе, најгоре ће проћи наша Европа. Стијешњена у власитој запуштености, набијеђена старом славом, надувана давно испуваним митом о колијевци нечега и некада, заједно са својом верзијом Украјине, Евопа срља у судбоносну Галицију све више личећи на сплеткарошку Аустро-угарску империју него на Де Голову визију свијета.

Тако је и благо рећи да је политичка Европа беспомоћна јер се за ту позицију бори дуже од двије деценије и то с предумишљам. Лицемјерно позивање на окончање рата и мир, на солидарност са украјинским народом, само је нужна посљедица изгубљеног достојанства и храбријих геополитичких визија и идеја.

Живот и свијет, вјерујем неће стати. Ако будемо нестајали евиденто је да ћемо заједно. Ипак, државници би морали размишљати о тренутку послије, о томе како даље. Санкцијама и истјеривањем вјештица, никада се нећи избјећи сукоби.

Јасно ми је да се наивни надају некој новој револуцији у Русији, детронизацији Путина онако како су Бољшевици детронизовали Романове. Чувајмо се, међутим, жеља јер могу и да се остваре. Историја се понавља, па би након Галиције могао да се догоди неки нови Совјетски савез. Социјални и економски колапс у који тоне свијет могао би пробудити успавану свјетску револуцију.

Ко не вјерује довољно је само да је упорно буди – живјела успавана љепотица.

Прочитајте још:

Дачић са Боцан-Харченком: Србија неће уводити санкције Русији; руководићемо се својим националним интересима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: