Шта то рече Путин?

Пише: Бошко Козарски

Било је потребно да прође неколико дана да се слегне прашина подигнута посетом Владимира Путина Србији, па да јасно можемо сагледати све позитивне и евентуалне негативне последице овог вишедимензијалног догађаја. За почетак, направимо анализу тренутне клиничке слике Србије. Наша држава је на раскрсници, а наш народ на историјској прекретници. На корак смо да изгубимо колевку, удаљавајући се од сопствених националних идеала.

Размишљамо о алтеративама, припремајући алиби за самоурушавање. Испред нас је избор три пута. Један води у слепу, једносмерну улицу из које нема повратка. Друга води на источну магистралу и братски конвој победе, а трећа на ауто отпад историје. Иако није тешко донети одлуку сагледавши све околности, увек се мислиш чије таблице имаш, шта носиш у гепеку и колико си попио, ако ме разумете… Изгледамо дезорјентисано, иако је више него јасно на који страну треба ићи. Само окренути ка Оријенту бићемо правилно орјентисани.

Само Исток је источник здравог човечанства. Без простора да вам то детаљно образложим (а и зар нисам више пута до сада?) прећићу на анализу нових могућности које су нам се отвориле након Путинове полудневне посете. Еуфорија дочека уз једнобразне наслове дневне штампе „дан после“ изазвала је плиму оптимизма у нашем народу, делимично са основом, иако је будућност српског народа везана искључиво од одбране косовских идеала, а не дарежљивости владара најјаче православне земље. Његов став по питању борбе за Космет је јак ветар у једра српске дипломатије. На нама је да не спуштамо једра, а кормилару прецизно поставимо курс, тако да је то услов како би остано на том задужењу.

Отворено савезништво са Русијом уз приступање Србије евроазијској економској унији велика је прилика за обећавајуће економско сутра. Међутим, калкуланстки однос према пруженој руци историјски доказане браће по вери и оружју, може нас трајно удаљити од Русије у сваком смислу, осим географском. Мада ко зна, на међународној дипломатској ветрометини, усамљени, незаштићени, можда се удаљимо за једну Војводину, на пример. Зар није онда боља опција да чврсто стиснемо руку ономе који је после дуго времена у Београду на глас поставио питање – Зашто српски граничари нису на међама Космета? То питање већа је помоћ Србији од бројних потписаних споразума, јер се јако добро (спо)разумемо и без протоколарних парафирања. Или ћемо се правити Енглези? Показаће блиска будућност…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: