Штајгери на дедињском појилу

Пише: Небојша Јеврић

У зору трећег дана, неко ме приведе на ово појило. Била је то гајба Народног Хероја којем је (на вест о смрти Команданта) позлило; хитно га пребаце у болницу, а ми се пребацимо у његову гајбу.

Господин Буковски повраћа, јер му је мука од млаког Биповог пива и љуте ракије из Крајине.

Два уметника на слободи бистре текућу културну политику са Батом Циганином, џепарошом, старим штајгером који са разумевањем клима главом. У суседној соби, на креветудупљаку, спавају Мица и Цица, Едо и Горан, брадати сликар са Крста.

Заспали једно преко другог, пијани, надувани, голи. Едо Вишо, муслиман из Требиња који се представљао као Едуард Вишо, Француз, потомак Наполеонових официра, заспао Мици на сисама.

Горан Брадоња заспао између Мициних ногу, наслоњен на велику длакаву звер.
Заспао је отворених уста.
Он увек хрче кад спава.
Он увек спава на леђима и нема један прст, палац на десној руци.
У другој соби, док екипа нестаје полако у пијаном сну, Емил и ја пијемо вињак. Аца Шериф пије паркопане, артане и остале тане.
Аца нам џабе троши ракију.
Напунио шољицу ракијом, запалио је и сад кува на пламену ракије опијум у кашици.

Буца, којем је доста приче о самоубијању, заспао на клозетској шољи.
Милутин Кукрика пева уз гитару: „Нећу да будем исти , доста ми је мита. Доста револуције, Партије и Тита!“

Пред зору, Едуард из Босне пробуди се међу Мициним сисама.
И шта је дуго могло једном Босанцу да падне на памет, мамурном међу дудама, него да га негде угура.

Надуван и пијан, није могао знати да тамо спава Горан на леђима и хрче, зарастао у браду. Сликар се пробудио и загризао.
Из стоунда тргне нас врисак – Едуард, двометраш, сукулента, стајао је го на вратима. А из набреклог уда шикља крв!
“Шта је, Едо?!“ вриснули смо, мислећи да се Буца убио.
„Небојша!? Емиле!?“
„Шта је, болан? Шта има?“
„Јелицина риба има зубе!“
Генерал се лечио на ВМА, а ми смо се лечили код њега. Генерала смо видели само на фотографијама, у књизи „Народни хероји Југославије.“
Народни хероји су фини свет. Имају фине гајбе и пију фина пића.
Генералова ћерка је била књижевно откриће Саше Плавшића.
Бившу ђанкозу,сада шљокару,пронашао је негде близу драгстора.
Он је жицао лову, она је дошла да купи пиће.
Није волела да шљока сама па је позвала Сашу.
Саша је позвао остале.
Они су позвали оне које није позвао Саша.
Тако је било првих дана.

После су за гајбу сазнали и они које нико није позвао.Комшија Гробаров дође сам. Њега нико није требало да позове. Њему нико није рекао да дође.
У шлафруку испод којег није имала ништа, с великом шљивом испод ока Брана се вуче кроз стан чији су подови пуни пикаваца, поломљеног стакла које нико не склања, по исповраћаним, прљавим персијским теписима. „Немој да ходаш боса можеш да се посечеш,“ молио сам је.

Допадала су ми се њена гола стопала. Не знам да ли је она то знала; али седне ми у крило. И ја се уплашим.
Јер Брана је била толико мршава да сам чуо, док је ходала, како јој клопарају кости.
И ко зна како би се све завршило да се није појавио Цале који је одвуче у кревет.
Цалелегенда остао је недавно без жене. Умрла од цирозе. Дошао је једнога дана ожалошћен, носећи њене ципеле. „Умрла је Цана и, ево, донео сам ове њене скоро нове гиље да тапнемо за неку кинту.Треба да попијемо нешто за душу.“
До подне је Цале заустављао пролазнике, нудећи ципеле своје покојне жене на продају. У подне је ципеле откупила моја газдарица госпођа Кајсија Мајкић)
Ватрена је некада била куварица у Сава мали. Онда су јој извадили бешику и ставили кесу са цревом и славину.Кад би се кеса напунила, Ватрена је ишла заједно са нама у мушки WЦ и отварала славину.А пунила се често јер је пила пивчугу и много волела да једе. Она је вадила месо из замрзивача и спремала нам клопу.

Јело се добро и царски. Добри су типово били ти генерали. Било је у замрзивачу и дивљачи и српских свиња.

Само у горњем делу генералске униформе обученом на голо тело, Саша је држао банку. Саша је био двориби и није се љутио на Цалета.

Саша се представљао као аутор романа Легло црних мачака који никада нико није видео.

Он је „заменик писца“ рекао је показивши у првцу Бране штајгера Цалета који се знојио и дахтао. Нико није замерио Цалету.Био је коротан због Цане и морао је да се теши.

Брана је позвала на чај своју најбољу пријатељицу, такође ЋНХ (ћерку народног хероја), па одлучи да први друштво Брани док се тата не врати.
Ћ НХ Љиља је касније почела да се боде и још није толико пукла као Брана. И њој се допао Саша.

Саша је тукао једну, па другу, па малог Цолета и с времена на време још понеког.
Униформа му је добро стајала и није чудо што што им се допадао.
„Он је заменик писца, а ја сам заменик Народног хероја,“ објашњава Емилу и погађа се с њим да му уради портрет у генералској униформи. Целу фигуру.
Кад су Ратници ушли у Београд, довели су са собом ратне другарице у вуњеним конбинезонима које су певале: „У долини крај Бистрице, кајмак једу другарице; кајмак једу а мед мезе, подмазују митраљезе.“

Као последњу одбрану град им је послао свилене конбинезоне у ложнице.
Ратници, навикли на вуњени доњи веш, нису ни приметили како град на њиховим вратовима, у туђим креветима које су освојили, у полумраку спаваћих соба од свилених конбинезона прави свилене гајтане.

Град их је давио једног по једног. Из ордена Народног хероја, Вера Кречана вадила је перорезом каменчиће за продају.

Ми, којоти из подножја Теразијског гребена, упадали смо кроз димњака, кроз прозоре, у небрањене куле чија врата су нам отварали продукти распадања, потомство Свилених Конбинета и Ратника.

Први наркомани у Београду били су деца са Дедиња. Летели су Лир Џетом за Дубровник, а можда и даље, по дрогицу, по доуп. Први су добили пасоше и стигли до Анда. Први до плантажа. Умирали су полако у установама затвореног типа. Још се сећају улице Београда ћерки Цвијетина Мијатовића.

Само у горњем делу генералске униформе, на голом телу, са ордоном из којег су извађени каменчићи док му се између ногу заплитало споловило, Саша је командовао напад на последње залихе ракије које су молиоци из завичаја доносили Генералу. На свакој је било исписано годиште и име онога који је флашу донио.

Ракија је мирисала на завичај, на далека села у Босни одакле је Генерал, некада давно, кренуо у рат. Мирисала на сељачки зној, на свитање под планином.
У петособан стан, на Каленића гумну, уселио се мирис Штајге, смог Сава Мале, испишаног веша, повраћана, воњ окружног затвора Падинска скела.

Ратници градске гериле развлаче ратни плјен из гајбе генерала.
Домаћица вредно радила; отвори очи и одмах тражи флашу.

А нама досадно. Боже, како нам је било досадно! Са грамофона пре него што смо и њега на Каленићу заменили за ракију, чуо се глас Морисона. Ко зна колико смо пута окренули плачу. Морисон, Морисон! Само смо њега слушали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: