Штакорова штикла

Пише: Небојша Јеврић

Док је конобарка кувала прве јутарање кафе у кафану утетура човек вукући прослављену шверцерску торбу из деведесетих – „крмачу“.

Седе испод слике Радована Караџића и наручи дуплу вотку.

„Ја сам Пацов!“ рекне иако га то нико није питао.

„Дајте пиће за све!“

У кафани нас је било четворо. И сви смо пили кафе.

Само Цојка конобарка узе вотку.

Увек ми се више допадала реч : штакор. Човек је заиста личио на штакора. Шиљасте уши, издужено лице, танак нос, бркови ретки, ситне лукаве очице. Он мајушан. На њему фирмирана роба, светлеће патике.

После су стигли и остали.

Штакор је наставио да наручује.Себи дуплу вотку, осталима шта ко пије.

Видело се да је ноћашњи.

Кад је дошло време плаћања поче да вади ствари из торбе.

„Ово је све са друге стране Дунава“ ухвати сумњичаве погледе. Јер роба је очито била
врућа.

“Јефтино.Џабе!“

Било је ту свега и свачега.

Шуле купи за буразера кожну јакну за осамсто динара. Неки мајстор хилти бушилицу.

Са дна торбе извуче десну женску ципелу, штикла десет центиматара висока и поклони уместо бакшиша Цојки.

Али леву не нађе. Залуду је по торби рондао.

На крају одустаде.

„Остала у штеку. Донећу сутра.“

Цојка штиклу стави у излог.

Другу ципелу никад није добила. Нити се Штакор икада појавио. Очито је заспао у трамвају и пробудио се на последњој станици, те тако до кафане на крају града долутао. У ципелу смо ставили сасушено цвеће. Направили икебану.

Време је пролазило. По штикли је падала прашина.

И као што пушка окачена о зид у првом чину у трећем мора да опали, нађе место у причи.

Свакога јутра у кафану долазе Словенац и Брда.

Словенац није никакав Словенац већ Србин из Српске. Рођен, одрастао и пензионисан у Словенији.

Истина, навија за Словенију кад игра против Србије, двометраш, бивши кошаркаш. Пије „комплетић“- пиво и ракију.

Брда Спрда, увек спреман за неку ујдурму и мајстор за прављење скурњи у кафани, пије ретко.

Словенац у кеси носи ципелу што ју је поправљао Шуца обућар, комшија код којег се попије више пића него у просечној кафани.

Ципела се одлепила сутрадан. Словенац је љут јер у Дежели тако нешто не би могло да се деси.

Токи, који има канцер и пије само воду, али наручује пиће за целу кафану, викну туру.

После и остали. Према могућностима.

Већ добрано урађен, Словенац оде у продавницу преко пута да купи цигарете.

Брда Спрда је само то чекао.

Скиде штиклу са излога, баци цвеће. Из кесе извади одлепљену ципалу и убаци штиклу.

Ускоро се и Словенац врати.

„Е, баш волим да долазим у ову кафану. Увек нека шала. Увек весело. А и нико се не љути.“

Цојка на издржа. Поче да се смеје као луда. И други се засмејуцкаше.

„А што се ти смејеш?“ упита Словенац.

„Онако, почео добро дан…“

Словенац узе кесу са штиклом и љут на обућара одјезди дугим корацима према Шуциној радњи.

„Јесам ти донео да ми залепепиш ципелу? А она се јутрос одлепила!“

„Јеси!“

„ Шта је ово?“ викну на преплашеног Шуцу.

„Шта је ово?“ упита и извади из кесе Штакорову штиклу.

„То.

..Тооо…је штикла.“ промуца већ пијани, препадени обућар.

„Е ово није већ зајебанција!“ рече Словенац и тог се дана више у кафани не појави.

Сутрадан је био први на прозивци. Нико се не усуди штиклу да помене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: