Стаљин је био лош зато што је његов систем изнедрио Горбачова

На данашњи дан, 12. септембра 1953, Никита Сергејевич Хрушчов постао први секретар Централног комитета Комунистичке партије СССР, преузевши најмоћнији положај упражњен смрћу Јосифа Висарионовича Џугашвилија (Стаљина).

Међу Русима и данас трају спорења око Стаљина, његове личности, епохе и резултата владавине.

Ево погледа познатог московског економисте којим нису сасвим задовољни ни савремени руски „монархисти“, а крајње су, најблаже речено, незадовољни либерали. Како они који „седе“ у влади и око власти, тако – чак много више – они који раде против своје земље за Американце и НАТО.

Кад погледамо око себе, видимо да постоје пројекти лоповлука, постоје пројекти разарања, постоје пројекти корупције. А они пројекти стварања који постоје, углавном су ово или оно што је било прекинуто, а започето у време Стаљина, или оно што је тада планирано, али касније одложено.

Према овој личности може се свако односити по својој вољи, по мери своје неупућености, према личним трагедијама, међутим, он је једном у неком веома поверљивом разговору рекао: Нисам ја Стаљин, Стаљин је Совјетски Савез. И у одређеној мери то је тако и било. Десило се растапање личности у државу.

Извињавам се свима онима код којих ће ово поређење изазвати непријатно осећање. Али, пре две хиљаде година је млади син једног дрводеље био разапет. Све досад, огроман део човечанства доживљава тај догађај не као савременост, него свакодневност. Да, овде се ради о много нижим размерама личности, слажем се.

Али, да упоредимо са оним шта је било после њега.

Изузетан, генијалан сплеткарош, интуитивни Хрушчов. Човек без стратешког пројекта који се ударао роговима са партијском и привредном номенклатуром која га је и појела. По свему судећи, он није ни схватио да се бори са класом која је измакла контроли због Стаљинове смрти и током те смрти.

Брежњев, који је само отпустио узде и рекао: стружите Шура, стружите, тегови су изнутра златни! И, ушао у историју као човек у чије време је било слатко добро јести и све остало, али у чије време је земља ушла у фазу неконтролисаног распада.

Андропов је – епизода. Черњенко је – епизода. Михаил Сергејевич Горбачов – катастрофа. Доказ да добар човек није професија, него да има и мало горе.

Борис Николајевич Јељцин – то је клиника, то је распад у клиничком облику.

Друг Путин који је покушао да нешто скупи после чега су се сви замислили, а уопште, вреди ли? С друге стране, ради чега?

Када сам имао 22 године, била је демократија управо кренула у прва разоткривања и ја сам написао веома жустар говорнички напад на Стаљина.

Та филипика стигла је до једног већ веома старог човека којег је совјетски систем жвакао, али није сажвакао. Он је као затвореник и у ГУЛАГ доспео, изашао из њега као официр ГПУ (Државна политичка управа) који је почео да уводи принцип економске рентабилности. Рекао ми је: знате, младићу, све што говорите, јасно је, али, све то је глупост.

И почео је једноставно по тачкама да руши све оптужбе које сам био покупио из Солжењицинове публицистике. А ја потпуно несигуран, потпуно изгубио све животне оријентире и координате, моја породица такође има своју историју и ја знам да је Стаљин лош. А он ми показује да или то није био он, или је он био добар и другачије се није смело.

Ја потпуно утучен говорим речима детета из вртића: чекајте, хоћете ли да кажете да је Стаљин био добар? Он ме гледао очима човека који посматра шестомесечно штене које још увек лови сопствени реп. Каже: не, младићу, Стаљин је био лош, али апсолутно не због тога што ви говорите. То је бесмислица. Затим је уследила јасна формулација: Стаљин је био лош зато што је систем који је он створио изнедрио Горбачова.

Он је створио високо ефикасан систем. Неке одлуке о управљању још увек нису уређене. Специјална комисија Берије је поједностављен назив, њих је, у ствари, било четири, али их је све надгледао Берија. И они су створили интерконтиненталну ракету, атомско, а затим хидрогено оружје. Они су створили противракетну одбрану и уз то неопходну електронску базу. Административно руковођење стваралачким људима – то је проблем који још увек није решен. Ни у каквим околностима.

Сваке године се издају килотоне литературе које још једном потврђују да нико не зна како да руководи тим људима. Тај задатак је био решен у ходу, на брзу руку. Али, показало се да је тај систем неодржив зато што се Стаљин ослањао на класу партијске и привредне номенклатуре, коју је он створио. Та класа је 1937. организовала први устанак против њега.

Он је схватио да сам не може да одржи ту класу и собом је заменио државу. Он је покушао да створи механизам ротације, механизам макар ограничених избора одоздо, али није успео. А касније га је тај систем појео. Ипак, огроман број социјалних технологија које су биле разрађене само чекају свој тренутак. Оне треба да се реализују.

При том је покренуо феноменалне ствари. Година 1938. Била је врхунац терора, а привреда СССР „у ауту“.

Тек што су били затворени људи који су пописали становништво и открили да је становништва мање за 18 милиона него што би требало да буде. То је био резултат колективизације, терора и опште пренапрегнутоси снага. Тек је почињао прелазак од јежовштине ка беријевштини. Трајала је либерализација.

У таквим околностима настаје мали бизнис Совјетског Савеза који се тада називао индустријска кооперација…

Давао је 6% индустријске производње земље. То као да није више него сад. Имао је веће олакшице него што су данас. Чак су постојали пројектни бирои, научно-истраживачки институти, први телевизијски пријемници, прве радио-грамофоне производила су мала предузећа. То нису само браве са печатом „задруга та и та“, које још увек имају многе породице, то је оно што је било највише технолошки у том моменту, а произвођено је у тим малим предузећима.

Други случај. Стимулисање рада. Принцип економске рентабилности у логорима био је уведен почетком 30-их година. Прва одлука о његовом увођењу у читаву економију донета је у фебруару 1941. на пленуму ЦК ВКП(б) – Свесавезне Комунистичке Партије бољшевика. Веома добро се показао у дрвној индустрији и јасно је где је то. Значи, треба га применити у читавој земљи.

Примена у читавој земљи није успела зато што је дошао рат – и никоме није више било до рентабилности. Али, од краја 30-их година, још пре тог пленума, принцип је примењиван у областима високих технологија.

Систем стимулисања, повећања ефикасности рада, смањења набавне цене – то је било прво што је срушио Хрушчов.

Условно речено, треба произвести чекић. Постоје техничке карактеристике и даље – почиње. За свако побољшање важног параметра ваш радни колектив добија награду. Смањење цене коштања, повећање удобности и све то је са немачком прецизношћу детаљно планирано. На пример, ви сте побољшали производ, ви добијате премију. Та премија се дели на два дела. Једна половина се дели свима једнако. Није важно коме, директору, шефу, спремачици. Други део циљно се издваја за два човека – за руководиоца који је организовао процес побољшања и који не мора да буде начелник, он може да буде бригадир, пословођа и сл. И – за другог, за онога ко је смислио побољшање.

На крају, у чему је био проблем совјетске уравниловке? У томе што је неко ко је смислио како да се уради боље одмах остваривао постављено планом и обавезе свих су се повећавале. А овде ништа од тога.

Ако је неко смислио како да се уради боље, свима је даван осетан новац. А он сам је могао да добије невероватну количину новца. Дакле, читав радни колектив не само да је неговао, штитио и на рукама носио таквог паметног човека, него је и сам тражио у својим редовима ко може нешто занимљивије да смисли.

Касније је уведена технологија стимулисања управо високотехнолошког рада, коју су од нас преузели Јапанци. Јапан је постао велика земља поред осталог и на рачун те технологије стимулисања рада. Можда је пренето и преко јапанских ратних заробљеника.

То је такође Стаљин.

Кад погледамо, Стаљин је имао главну мисао да Совјетски Савез мора да опстане. Освајање света или освајање пола света – то како буде, али он мора да опстане у апсолутно непријатељском окружењу. Он мора да буде паметнији од свих, упорнији од свих и јачи од свих. И на том путу учињено је невероватно много.

По невероватној цени. Пад наталитета је – најобичнија ствар. Али, било је периода када је била забрањена смртна казна, мада су методе биле варварске.

Када говоримо о Стаљину не заборављајмо да је много шта породио грађански рат. Да, било је бездушности које су незамисливе чак и за оне који памте историју Великог Отаџбинског рата.

Бездушности и суровости. А затим је дошла немилосрдна борба за власт када су се на удару нашле плејаде лењинских интернационалиста који су сматрали да је Русија суво грање у ватри светске револуције. Али, ако грање изгори, а револуција не успе, ђаво нека га носи, нек` иде то грање.

А рат између њих – уз све довитљиве сплетке и флексибилност алијанси – био је суров, до уништења.

И у светлу других делатника који нису добили могућност да реализују своје представе о лепом, Стаљин уопште није изгледао као звер.

У ствари, историја Совјетског Савеза још није написана. Ми знамо тек неке комадиће и одломке.

Стаљин је успео да почне формирање совјетског народа и да створи моћан социјални оптимизам. По коју цену? Да! Али, кад говоримо о рату морамо да схватимо да то није само Хитлерова најезда…

Стаљин је имао пројекат. Ако сте желели да се уклопите у тај пројекат, у ту стратегију – имали сте добру шансу.

Стаљин је покушавао да изгради цивилизовано друштво, покушавао је да изгради хумано друштво. Његове представе о хуманизму биле су веома специфичне.

Његова позната фраза после које је уследио страшни терор – о томе да ће са учвршћивањем социјализма класна борба само постајати већа – веома је занимљиво конструисана. Та фраза изречена је тако да се потврђује да су сви ти представници бивших угњетених класа споља прикрили гнев и сада их треба коначно дотући. А смисао фразе је другачији. Опет се формирала нова бирократија коју треба уништавати, ломити и поставити да служи друштву.

Никита Сергејевич Хрушчов прославио се више од свих максималним захтевима по броју људи које треба стрељати и стрпати у логоре. Његови апетити много пута су премашивали апетите свих осталих. На папиру његовог извештаја Стаљин је написао „Смири се, будало!“ – управо тим поводом.

Још за време рата, у августу 1942., у страшно време када се фронт кретао према Стаљинграду и опет се чинило да је све готово, Черчил је питао Стаљина за колективизацију. Стаљин га је погледао и рекао: „то је трајало четири године и то је било страшно“. Ово је цитат. Ово је рекао човек који је био крајње шкрт на речима.

Не желим да кажем да је Стаљин био добар. Уопште не, Боже сачувај. Али, то је био човек који је у том часу осујетио уништење руске цивилизације. Невероватном ценом, великом крвљу, страшним грешкама. Зато што, када један човек замењује собом државу, ма какав да је геније, не може собом да је замени. Ипак, он је барем једном покушао да демократизује систем, ма како то смешно звучало.

А њега љуто мрзе не зато што је пролио реке крви. Људи који га мрзе јако воле Петра Првог у чије време се број становништва смањио за трећину. Људи који га мрзе веома толерантно се односе према Ивану Грозном.

Они га – имам у виду либерале – не мрзе због онога у чему је био лош, не због насиља, не због терора и разарања.

Либерали га мрзе зато што је он Совјетски Савез супротставио Западу. И омогућио Совјетском Савезу да остане жив.

Суштина замерки Стаљину је у ономе што се у редовима за пивом крајем 80-их година говорило ветеранима: да те није било, деда, ми би сад баварско пили. Ми сада пијемо баварско. Шампањац народ пије устима својих најбољих представника. Само, тих представника је некако веома мало – мање од 3% укупног становништва. А сви остали живе у великој неодређености и у великом страху.

Стаљинова кривица пред нашим либералима слична је кривици Достојевског. Чубајс је уздржан човек, коректан, веома хладне главе. Једини пут када је побеснео, како је сам изјавио, не дотичући се политичке борбе, било је када су га питали о Достојевском. Рекао је: спреман сам да га кидам на делове, такве људе као што је он. То су непријатељи.

Зашто? Не само зато што је Достојевски много пре него што су се појавили Чубајс, Гајдар и остали Подрабинекови (совјетски дисидент: прим. прев.) разоткрио суштину либерализма, његову мржњу према Русији.

Да, и не само то. Једноставно, Достојевски је био човек који је бранио цивилизацију Русије. Тада је називана руском. Русија се звала империјом. А бивши робијаш водио је веома поверљиву преписку са Победоносцевим – крајњим реакционаром и потпуно су се међусобно разумевали.

Међу нашим царевима, после Алексеја Михајловича Тихог, можда је највише запостављен Александар Трећи. После смрти Александра Другог, који је убијен после либералних реформи, Александар Трећи је завео ред. Његова владавина била је веома разумна и веома рационална.

Достојевски је – човек из серије Александра Трећег. А Стаљин је настављач те исте линије, ако је Николај Други претходник Горбачова са истим последицама, са истим добрим намерама које су завршаване катастрофама и са истим хуманизмом који је завршаван крвљу. И тако даље. Са истом тежњом да скине са себе одговорност, која је завршавана трагедијом.

Стаљин је свој врат подметао под јарам историјске неминовности и вукао.

Како се искобељао у време грађанског рата?

Захваљујући промишљености, организованости и одговорности. Он није имао никакве посебне, генијалне таленте. Он није умео да говори као Троцки, који је заустављао оне који јуре, за време митинга почињао да говори и људи су са „Интернационалом“ ишли у напад и гинули.

Троцки је то изводио без пуцња, захваљујући ораторском дару. Он. сићушан, неугледан човек, са кривом брадом и цвикерима.

Стаљин није умео тако. Али, он је био организатор, био је одговоран. И због тога се, управо због хиперодговорности, узверао горе. Баш због тога је освојио власт.

Постоји човек који се зове Андреј Караулов. Није најсимпатичнији, али је веома паметан.

Он је изговорио фантастичну фразу: да је Стаљинова суровост била последица његове хиперодговорности.

Стаљин је схватао да између њега и непостојања, да између данашњег дана и небића и нестајања, при том целог народа, стоји само он сам и ништа више. Сам човек. И он је стварно прихватао одговорност за постојање целог народа. А у том погледу он је био апсолутно доследан.

Чеченски ратови. Ко је од наших функционера тамо слао своју децу? Знам два примера – Пуликовског, чији син је погинуо, и Станислава Говорухина, чији син је обогаљен у првом чеченском рату.Вероватно сам некога пропустио. Али, у време Стаљина сви функционери су слали своју децу на фронт. Безмало сви.

Године 1996. први пут сам се нашао у кући за одмор Михаила Сергејевича Горбачова. Изненадило ме је што троспратна кућа има лифт. Мене је то запањило. Тад сам био наиван човек, шокирало ме то расипништво. А сада, пошто сам се нагледао других кућица, уопште не државних, не званичних, спреман сам да се сложим да је Михаил Сергејевич Горбачов био релативно скроман човек.

Али, мисао о томе да је све ради фронта, ради победе, све за рад, све ради прогреса вашег народа,то је мисао која је била својствена Стаљину, која је чинила његову суштину.

Он је могао под прогресом да подразумева ужасно изопачене ствари. То је нешто друго. Ипак, он је при том следио задатак постизања друштвеног добра. Ако сада нашим функционерима поменете за друштвено добро, одговориће вам као што су мени једном одговорили: извините, али ваша демократија и ваше друштвено добро – то је непријатељска пропаганда Холивуда.

Либерали највише мрзе Стаљина не зато што је на дачи посадио 60 хиљада стабала дрвећа у време док је била глад, иако су десет година то дрвеће садили у Кунцеву. Они га мрзе због тога што је у гроб легао у закрпљеним чарапама. Кад је затребало да се у нешто обуче – испоставило се да он нема непохабаних војничких блуза. Ето, то је главни предмет њихове љуте мржње. Зато што они не разумеју како човек може да живи не ради свог џепа, него ради општег добра.

Баш због тога је Стаљин – диктатор и нитков, а Гајдар – безгрешан.

Зато ће се Стаљин вратити. И дај Боже да то не буде резултат новог грађанског рата, да иза њега стоји релативно мирно и релативно цивилизовано совјетско васпитање. Али, Стаљин ће се вратити зато што ће ови људи (либерали) довести земљу до ситуације када физички нећемо имати другачији начин да се спасимо од катастрофе и уништења. Ја ово говорим без икаквог задовољства.

То ће бити ужасно. Али, то ће бити много боље од смрти. Кад посматрате Чубајса и многе друге наше актуелне руководиоце, постаје апсолутно јасно да алтернатива није између лошег Стаљина и добре светле будућности. Алтернатива је између новог Стаљина и смрти.

Либерални клан нам не оставља алтернативу. Четврт века националне издаје која све до данас траје, мораће горко да се плати.

Пише: Михаил ДЕЉАГИН

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: