Стаматовић за ИН4С: У сваком Црногорцу чучи Србин и светосавац

Историчар и редовни професор Универзитета у Источном Сарајево проф. др Александар Стаматовић казао је да је светосавље везивно ткиво и српске црквености и српске државности.

Он је, у интервју за ИН4С, рекао да Свети Сава има пуно утемељене у традицији Црне Горе, додајући да је нико не може оспорити њен српски идентитет.

-Тако се из репортаже прославе у Никшићу 1912. године, види да је на прочељу сале за прославу био транспарент искићен ловоровим вијенцем са четири слова С. Дукљанско-монтенегрински стручњаци међутим тврде да у Црној Гори није било у оптицају ово знамење до 1918. године, када је „окупирана и посрбљена“. Препоручујем им да оду у музеј цетињског манастира. Тамо има капа Николе Петровића са крунисања 1910. године, на којој је амблем са четири слова „С“, казао је Стаматовић.

Приближава се Савиндан. Око око свеца и његове утемељености у Црној Гори, и уопште култа династије Немањића већ готово три деценије наметнуте су разне полемике од стране дукљанско-монтенегринских историчара и публициста, као и невладине организације ЦПЦ. Да ли су Немањићи окупатори и узурпатори дукљанско-зетске државе и њеног дукљанског етноса? Такође, да ли је култ Светог Саве био непознат у Црној Гори практично до половине XIX вијека, када га у циљу „посрбљавања“ Црне Горе по пројекту Гарашаниновог „Начертанија“ у њој намећу Срби извањци у вријеме Његоша и књаза Данила: Сима Милутиновић-Сарајлија, Димитрије Милаковић, Никанор Ивановић и Нићифор Дучић? Да ли се ради заправо о стварању политичке српске нације ван Србије путем вјере?

-Ја бих се овог пута, с обзиром да се ради о Савиндану, ограничио само на Светог Саву, мада могу дати уз њега и неке податке о Немањићима. Саркатично могу примијетити да Црна Гора изгледа не може без окупаторске и асимилаторске породице Милутиновића, а то се видјело у посљедња два мјесеца тзв. „комитске акције“ црногорског антисрпског режима. Подсјетићу, Симеон-Сима Милутиновић-Сарајлија је био Његошев васпитач и учитељ, а једно вријеме и секретар митрополита Петра I. Касније је био у почетној владавини и Његошев секретар.

Његов син био је Драгиша, по струци архитекта, који је на позив књаза Николе дошао у Црну Гору и направио просторни план за подизање Даниловграда, који се као град почео изграђивати 1867. године, јер је књаз Никола намјеравао да ту премјести престоницу једне нове и проширене Црне Горе са Цетиња. Касније се ослобођењем Никшића и Подгорице од тога одустало. Ових мјесеци је био актуелан ђенерал Драгутин Милутиновић. То је Симин унук. То је онај фамозни „окупациони“ ђенерал српских трупа, који је практично прошетао по Црној Гори, а сви Црногорци су били жене и нико није имао пушке да то спријечи.

Култ Светог Саве

Ипак можете ли прокоментарисати теорију о извањцима асимилаторима, који наводно посрбљавају Црну Гору.

-Та је теорија смишљена да би се неутралисало све што је српско у Црној Гори, и да би се покушало опрати такође све што је српско. Сви историјски извори који јасно и недвосмислено говоре о српском идентитету Црне Горе, представљају се као ненаучни, архаични, некритички сагледани, гусларски и сл. Хајде да узмемо да они дискредитују српски идентитет у Црној Гори, али ако себе сматрају Црногорцима, тиме дискредитују Црну Гору и Црногорце, њихову интелигенцију и уопште знавеност.

Огољена, ова теорија се своди на то, да су Црногорци били као неко афричко племе, незнавено и глупо, а исто тако и Његош и књаз Данило, као неке неписмене племенске поглавице, па су у Црну Гору ушетали тамо неки извањци, рекли им да су Срби, да развију култ Светог Саве и Немањића, а ови су то прихватили.

Ипак, не можете спорити чињеницу да се Савиндан као школска слава први пут у Црној Гори прославља 1856. године, и то у вријеме књаза Данила. Тада је већ у Црној Гори био Никанор Ивановић, који је двије године касније по препоруци књаза Данила хиротонисан у Русији за епископа, а такође двије године касније и отпуштен. Како то коментаришете?

 – Прво то говори о свој неодрживој причи тобожње аутокефалности Цркве у Црној Гори. Каква је то аутокефална црква ако од 1851. до 1858. године нема нити једног епископа, а мора их имати три. Па онда од 1860. до 1863. Опет нема ни једног. Година првог прослављања Савиндана као школске славе у Црној Гори је оправдана. У Црној Гори није било школа до тада. У Његошево вријеме на два три мјеста, било је нешто што се може помпезно идентификовати као школа од неколико ученика кратко вријеме. Треба разлучити шта је школска слава, а шта народна слава, окупљања на Савиндан код цркава, када се служи служба. Хајде да упоредимо Србију и Црну Гору. У Србији се први пут 1823. године у доба кнеза Милоша Обреновића Савиндан празнује као школска слава. А зашто? Па није било школа. Испада тако да ни у Србији народ није знао за Светог Саву. Вјероватно су и тамо по логици дукљанско-монтенегринских ловаца на посрбљиваче Црне Горе, исто тако дошли неки други посрбљивачи од струке. Његов син кнез Михаило Обреновић тек 1841. године Савиндан уводи као државни празник. При том не можете упоредити до 1878. године државну организацију и школски систем у Србији и Црној Гори, који је у Србији био много развијенији.

А Бока, каква је тамо била ситуација?

-Бока тада нити било када није била у саставу црногорске државе Петровића. Она је у саставу Аустрије и касније Аустроугарске. Прва новина која излази у Црној Гори је „Црногорац“ 1871. године. У првим бројевима овај лист доноси репортажу о прослави Светог Саве у Котору, па онда наредних година редовно, јер се од 1873.године овај лист преименује у „Глас Црногорца“. Ту се помињу службе у цркви, игранке увече и приредбе. Како год ко схватио, Бока је тада и увијек  неупоредиво привредно, културно и у сваком другом смислу била развијенија, као дио великих европских држава Млетачке Републике, а касније и Аустрије. Вјероватно је и Боку походила нека експедиција посрбљивача.

Ако узмемо да је први пут 1856. године у институционалном смислу, дакле преко школског система који је био у развитку прослављен Свети Сава, а да се као народна слава штовао у црквама службама и окупљањима народа, чиме можете доказати присуство култа Светог Саве у Црној Гори прије књаза Данила?

-Долазимо у позицију набрајања и збрајања, која је фактографски досадна, али чињенично неумољива. Једна од првих епископија које је утемељио Свети Сава је Зетска Епископија на Превлаци код Тивта, као првим сједиштем, 1219. године, са епископом Иларионом Шишојевићем. Онда она постаје митрополија 1346. године, и све до данас. Већ у штампарији Ђурађа Црнојевића, значи у постнемањићком периоду, али са немањићком државном и црквеном традицијом 1494. године, у Цетињском молитослову помињу се Свети Сава и Свети Симеон Миротичиви, што је монашко име Стевана Немање. Овај молитослов, тј. црквени календар извучен је из треће књиге Црнојевића штампарије Пслатира с последовањем. Ради се о тзв.пасхалији, тј. израчунавању покретних црквених празника, у првом реду Васкрса (Пасхе). И штампар Божидар Вуковић-Подгоричанин, који је штампао у Венецији, и живио од 1460. до 1540. године, а споменик му је преко пута зграде Скупштине Црне Горе у парку у Подгорици, у свом Празничном минеју од 1538. године, опет некој врсти црквеног каледара, има представе Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, и Светог Стефана Дечанског.

Да ли у петровићком периоду Црне Горе до Његоша и књаза Данила има помена Светог Саве и Немањића, тј. до појаве „посрбљивача“ и „посветосаваца“?

-Да свакако. Тако нпр.1739. године Црмничани шаљу једно писмо Паштровићима, у којем их обавјештавају да се ни са ким не састају ко је преко Сутормана, и моле се Богу који их је саздао „и прво светитељу Сави србскому који ни је утврдио вјеру и закон“ ….Ово писмо објавио је у зборнику докумената црногорски историчар др Јевто Миловић још 1956. године.У својој „Историји о Черној Гори“ објављеној у Москви 1754. године, митрополит Василије Петровић помиње Светог Саву да је оснивач Зетске Епископије, као и Немањиће. Подсјетићу, ово је прва историја Црне Горе уопште. Потом има и „Цетињски љетопис“, нека врста за лаике представљено писања историје у наставцима. Тај љетопис се писао и дописивао у цетињском манастиру, и у њему је писао дјелове митрополит Василије, који је написао у њему оду Немањи, као и родослов српских деспота, у којима помиње Немањиће и Светог Саву.

Мисија покатоличења

И онда се појављују „посрбљивачи“ и „посавитељи“. Шта бива онда, тј. прије књаза Данила?

-У Његошево вријеме издаје се годинама календар „Грлица“. То је нека комбинација мало историје, мало савремености, мало црквеног календара. И ту опет имамо помињање Светог Саве, Светог Симеона и Светог Стефана Дечанског.

Коначно долази период књаза Николе. Шта о том периоду можете рећи?

-Тада се интензивно из године у годину и деценије у деценију развија администрација. Прослављање Светог Саве је уобличено са том административном формом, која није постојала раније у Црној Гори.У „Црногорцу“ од 1871. године, који се 1873. године преименује у „Глас Црногорца“ као званична владина новина, постоје опширни извјештаји о прослављању Светог Саве по Црној Гори. Интересантно је да прве године излажења овог листа биљеже и прослављање Светог Саве у Подгорици, која је тада била под турском влашћу, а послије 1878. године и проширења Црне Горе, и у оним крајевима гдје још владају Турци, попут Берана и Пљеваља.

Истакао бих да се у овим написима могу наћи описи дворана за прославу и ентеријера. Тако се из репортаже прославе у Никшићу 1912. године, види да је на прочељу сале за прославу био транспарент искићен ловоровим вијенцем са четири слова С. Дукљанско-монтенегрински стручњаци међутим тврде да у Црној Гори није било у оптицају ово знамење до 1918. године, када је „окупирана и посрбљена“. Препоручујем им да оду у музеј цетињског манастира. Тамо има капа Николе Петровића са крунисања 1910. године, на којој је амблем са четири слова С. Поменућу и то, да је у мом племену у Катунској нахији, централни парохијски храм посвећен Светом Симеону Мироточивом, и саграђен је у доба књаза Николе 1886. године, а храм посвећен њему био је раније неких стотинак метара даље руиниран од времена.

Шта је по вама узрок толике екстремности у критици Светог Саве и његовог култа у српским земљама, па и Црној Гори? Како да тај феномен издвојимо из домена баратања историјским чињеницама, и доведемо до савремености?

-Светосавље је везивно ткиво и српске црквености и српске државности. Оно значи источно православље, или словенско православље на Балкану. Овдје се ради о глобалним помјерањима на бази ватиканске доктрине „terra misionis“, тј. зацртавање земље мисије, или покатоличавања, за педесет до сто година. Тај пројекат је у пуном галопу сада у Црној Гори. Измишљање читаве приче о тобожњој аутокефалној цркви, увођење латинице, укидање српског језика, измишљање нових уџбеника историје, референдум од 2006. године, признање Косова, улазак у НАТО пакт… Све је то у циљу остварења тог пројекта. То је уосталом најбоље описао и идеолог тог пројекта Јеврем Брковић још 1993. године у „Гласу концила“ , загребачког католичког листа, хајде да кажемо католичке варијанте наше православне „Светигоре“, да се Црна Гора мора вратити својим наводним католичким коријенима, а да треба при том створити једну јадранску медитеранску унију Црне Горе, Албаније и Хрватске. Ето, Илир Мета је недавно био наш гост. Стратешки партнери такве Црне Горе су значи државе које у себи имају антисрпску политику. Једино то нас како каже Брковић може спасити од „светосаваца“.

И да ли тај пројекат по вама успијева?

-Мислим да не! Погледајте само колико је младости и енергије у пливању за богојављенски крст широм Црне Горе. Ево видите колико народа долази на светосавске академије. То је чврсто језгро нашег идентитета, остало је само интересна маса, која ће се сручити оног момента када овај режим више не буде на власти, и када једном Црна Гора угледа сунце слободе и демократије, ма колико ово што кажем звучало јефтино патетично. Испод свих тих преплашених људи, заробљених својим малим интересима и животима, чуче Срби и светосавци, и они сваком и малом приликом, дају сигнале у том погледу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: