Стани мало рогоје

Пише: Бећир Вуковић

И безобално зло једном избаци савршени бисер истине, учи источњачка мудрост. Оно што је добро у нашим приликама и неприликама, јесте да је Сотона био кристално јасан. Напашћемо Цркву. Обично, преноси искуство, и многа литература, Сотона такве ствару ради тајно, иза кулиса, лукаво, препредено. Међутим, овдје, у наше дане, затичемо Сотону за говорницом испод Острошке и Оногоштске стијене: остала је још Црква на камену, јуриш, на Олтар свети. Али, од Бога нема старијега. 

Још и горе од Ђукановићеве објаве напада на Божју кућу, звучи изјава Демократа да се не насиједа на провокације Ђукановића. (Поштовани, читаоче, прекрсти се лијевом!). Ђукановић је, макар, директан, а ови секташи у црвеним трикоима, позивају народ да се окрене такозваној будућности. Хало, је ли оној будућности, у којој они, Демократе, бјеже од крста – бјеже од Ћивота гдје се родила, и одњихала Црна Гора. 

Елем, Мило Ђукановић, ништа друго и не тражи него што су Демократе поручиле у филму.

По порталима, круже срдачне подршке муслимана. Муслимани су одушевљени изјавом Демократа. Уз кахву, и рахат- локум, ко киша, пљуште, позитивни коментари. Алал, вјера, овом Бечићу, диване муслимани, дишући на луле. Алал, вјера,  Бечићу…

Данашња изјава Демократа о будућем нападу на Српску цркву, само је наставак филма; само су пројекција исте ђавоље натре. Може се и рећи – Бечићево „Тројство“ најбизарније мистерије – уочи Тројичинадне. 

Кад се већ заузесмо о ‘демократским’ црногорским варијантама, био би гријех да прескочимо Социјалдемократску партију Црне Горе. Неко је као Бечићи, а понеко као Кривокапићи и Растодери. Изјурише из партије, и умакоше са Чистилишта, док Сотона не посвршава земаљске послове. Слутим, а слутити још једино знадем, и више од Сотоне, нападу на Српске ћивоте, радује се баш овај башибозук. Тако учи протекла будућност. Да, црногорска протекла будућност.

Опозициону, Социјалдемократску партију Црне Горе – преузеће супруга – главне полуге власти. Тако ће и супруга постати полуга. Строги су логике оквири. На земном шару такву причу налазимо само у Амазонији, у Маркесовом магичном реализму. „Јесен патријарха“ је литература, црногорски реализам је порнографија  стварности. Да подвучемо, и саберемо: ко је још остао на линији фронта опозиције. Ко, осим Демократског фронта. Видјећемо још, хрлећи у сусрет светој Тројици. Демократе су се ‘демократски’ изјасниле, што јесте, јесте, нема брате збора, ма, сачекајмо и друге. 

Један кафански аналитичар оперише вијешћу, да ће се и на Конгресу Социјалдемократа – приказати Бечићев филм. Ко још држи до овдашњих аналитичара, ко, нико, али не лези враже.

Колико се некаквога зла наталожило, у разним облицима, и растворима. Сад ће проквоцати и невладин сектор, надничари – сезонци, кораћи и педери, суше, и буше, и снешке и шупке по Јавном сервису; почеће поредити четичке и поповске браде, и, тако редом, док им се уста за врат окрену.

У драми „Ђаво и господ Бог“ Сарт каже да се битка требала заметнути док је непријатељ био још у пољу. Кад се почне пети уз бедеме, о исходу битке одлучиће сами Бог. Преведено на српски језик значи, да се Острог морао бранити доље, на Богетићима. Још додајмо овом преводу: годинама нико, ни у пролазу, није ни чуо посланике Демократског фронта шта причају, још су сјетовани – оканите се тих тема, побогу.

Задња је ура да се питамо, шта ће бити у прву недељу по Тројичинудне. Шта ће бити првог дана послије усвајања закона о отимању Цркве. Да ли ћемо бар тада дешифровати ријечи Демократа „о пећинском национализму“, и подређивању Бога политичкој вјери. Не вјерујем, дакле, да је „пећински национализам“ плагијат, али, морали би знати да ли се ради о житељу из палеолитског периода (послије Дрвета, а прије Равнице), или се мисли на неки овдашњи национализам. Који, да нам је знати. Ето, толико, о најпримитивнијем лицемјерству што ове горе памте. Таква ти је, господе Боже, ова опозиција, која се о Српској цркви изјаснила и прије Ђукановића. 

Још на почетку свијета, народ је поручио сваком ђавољем посланику:

Стани, мало, рогоје,
Много ти је обоје.