Старе цивилизације и нове свјетске силе

Познате су нам књиге “Крај историје” Френсиса Фукујаме, “Шаховска табла” Збигњева Бжежинског, “Сукоб цивилизација” Семјуела Хантингтона, “Јер ми тако кажемо” Ноама Чомског …и још доста интригантних дјела утицајних, великих свјетских мислилаца.

У свијетлу поменутих тема и актуелних дешавања на глобалним нивоу усуђујем се размишљати о горе наведеном на свој начин. Кратко, сведено и непретенциозно.

Умјесто краја историје добили смо почетак нове историје. Сложене комбинације на шаховској табли уступиле су мјесто лоше режираним мечевима живописно маскираних кечера. Умјесто сукоба цивилизација услиједило је њихово прегруписавање. На хегемоније и диктате у владавини свијетом пале су крваве сјенке сурових борби за голи опстанак држава.

Ко има времена и воље може прочитати кратка запажања која ћу изложити у неколико наставака. Да поновим. Кратко, сведено и непретенциозно.

Чини се да смо умјесто „Сукоба цивилизација“ са чијом нас је суштином у истоименом дјелу упознао Самјуел Хантингтон добили „Груписање цивилизација“. Оружани сукоб на релацији Русија-Украјина није супроставио цивилизације, већ их је подијелио. Подијелио је свијет на Нове свјетске силе технолошки и војно ојачане и на Старе цивилизације које су такође развиле војну моћ и технологије али и сачувале дух својих традиција.

За ову подјела нијесу заслужне различитости у религијама и културама, нити степени развијености и неразвијености. Подјела се догодила по принципу обавезности и добровољности. Нове свјетске силе промовишу Обавезност и једностраност. Старе цивилизације уважавају Добровољност и дијалог.

У кратком времену пред очима свијета збио се непредвидив и политички неочекиван феномен. У добу када су на глобалном нивоу доминантно присутни појмови – „Право на истину“, „Свјетско лидерство“, „Постистина“, „Америчке вриједности“, „Презрена (парија) држава“, „Одметничка држава“ људско друштво се заинтересовало за нешто једноставно и архаично. Заинтересовало се за просту истину. Активирало се оно што је било иманентно свакој старој цивилизацији. Обновила су се размишљања о узроцима и последицама ратова.

Мимо бучних и пријетећих прокламација политичких моћника из Нових свјетских сила, Старе цивилизације је забринуо слијед догађаја. У следећој серији текстова пажња ће бити посвећена неким од наведених феномена.

Обавезност и добровољност

Свједоци смо да технолошко развијенији свијет, Америка, Енглеска са доминионима (Канада, Аустралија, Нови Зеланд), Европа, Јапан по питањима рата у Украјини упркос великом труду није успио пронаћи савезнике у старим цивилизацијама. Напротив старе и најмногољудније цивилизације Кина, Индија, Мексико, Турска, Арапски свијет, Индонезија, Африка, Латинска Америка окренули су леђа земљама НАТО пакта. Ставили су до знања Новим свјетским силама да Свијет више није њихово двориште у којем могу успостављати своја правила и кажњавати кога хоће, кад им се прохтје или када тобоже „визионарски” одлуче да путем обавезности промовишу неку нову глобалну доктрину било здраствену, безбједоносну, демографску, еколошку.

Разилажење и стварање пукотина у постојећем свјетском поретку геополитика представља као прелазак из униполарног у мултиполарни свијет. Та формулација је дјелимично тачна.

Старе цивилизације су се у односу на оружани сукоб Русије и Украјине груписале без међусобних договора. Насупрот њима Америка, Европа и савезничке им земље дјелују по строгим договорима. Наступају оркестрирано, под једном диригентском палицом. Не улазећи у питање узрока рата, потпиривача ратног сукоба, прижељкиваног исхода рата, који бар засад по вољи Нових свјетских сила искључује преговоре о миру, важно је примијетити и објаснити разлику између ова два табора. На једној страни су земље које уводе санкције и испоручују оружје једној страни у сукобу на другој страни земље које захтијевају што брже окончање руско-украјинске ратне трагедије.

Западне земље инсистирају на војном решењу сукоба занемарујући чињеницу да за војно решење постоје двије могућности или можда чак и она трећа, нуклеарна апокалипса, која би била катастрофална за читаву планету.

Запад дакле размишља само о решењу које иде њему у прилог. Запад је заинтересован за пораз Русије. Пораз Русије је поодавни, такорећи историјски циљ Запада. Побједа Украјине у овом рату за Запад је нешто узгредно. Рачунала би се као и свака пирова побједа. Због огромних жртава и губитака који се дешавају на обије стране и чије умножавање тек предстоји оно што се назива пировом побједом ваљало би промијенити за брзи договор. Тај договор свако нека зове по својој вољи. Поразом или побједом.

Старе цивилизације осуђују рат. Осуђују и Руску агресију на Украјину али су и спремне, следствено својим искуствима, да сагледају сву комплексност и хронологију овог ратног сукоба. Старе цивилизације се залажу за разумно решење глобалних проблема које је овај рат проузроковао.

Груписање старих цивилизација по питању Украјинске кризе карактерише добровољност. Код нових Свјетских сила монетарно и војно обједињених важи принцип обавезности. Тај принцип обавезности до овог рата присиљавао је читав свијет да преко међународних институција, разних конвенција и споразума прихвата тзв. „америчке вриједности” као универзално добро у које се не смије сумњати. Овај рат је угасио ту врсту глобалне стратегије Нових свјетских сила. Униполарност која је из ње проистицала неће се више моћи успоставити. Свијет ће због тога бити на добитку. Свјетска друштва ће се вратити у природно стање. У стање унутрашњих слобода и вишезначности.

Извор:Журнал.ме

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: