Старих

Пише: Небојша Јеврић

У сумрак сам скелом прешао реку.

Сто метара од контролног пункта, на обали, горела је ватра.

Крај ватре старац. У четничкој униформи, седе браде, са „лугером„ за појасом, и старим митраљезом „гароњом“ поред себе.

Очи су му плаве, сед.

„Ђе си ти, ђеде, кренуо у тим годинама?“

„То ме исто моја баба питала. Ђе ћу ја у мојим годинама?“

„И шта си јој рекао?“

„Нећу ти ја смрт у кревету чекат. Да ми ти мијењаш пелене. Јок. Одо и немој ме чекат, доста сам се из једног рата вратио.“

„Јеси ли се вратио?“

„Првао да ти кажем и нисам. После рата сам своје одробијао. Био сам млад за стријаљање, тако су рекли. Преваспитали су ме. И послали кући….“

„Шта си радио после?“

„Чувао говеда, свиње, чекао кад ће почет опет рат.“

„Није ти био доста један.“

„Није.Нисам на овом шарцу поштено цијев огаравио кад сам морао да га сакријем прије него што смо се предали.“

„Дуго си га чувао.“

„Куда се он све преметао и по каквим скривницама,то је прича!“

„А лугер?“

„Лугер је поклон команданта најмлађем борцу. И он је успио да стигне до овог рата.“

„Кога чекаш овде поред огња?“

„Оне који ће сигурно доћи. Дружину са којом ваља погинути. Не чекам друштво за живот већ за смрт.“

„Има ли таквих?“

„Такви се увек појаве.“

Велики црни пас поплаши патку у шевару. Патка залепрша. Насмејасмо се. Ја.

„Што си го ?“ упита ме.

„Како то мислиш „го“?

„Што си без оружја?“

„Нико неће остати без оружја. Увек га има више од оних који хоће да га носе.“

„А кога ти чекаш?“

„Ове твоје. Заједно ћемо.“

„Млад си.“

„Одавно више нисам млад.“

„Само да знаш: ако у рат идеш – немој пара, немој злата, то је ђика зајебата.

„И паре и злато су одавно у Београду. Овде је само смрад и смрт. Већ сам прелазио реку. Знаш како смрде замрзивачи без струје. Тога није било у твом рату.“

„Чему се надаш!?“

„Ничему.“

„То ти је добро. У рату је најбоље не надати се ничему. Чему год да се надаш неће бити тако.“

Добацио сам крљу на ватру. Био је почетак лета. Али дим је терао комарце.

Пили смо прво из његове а онда из моје чутуре. Чутуру сам у селу испод Лисе планине напунио. Од укопне.

Одпечатио сам буре. А то се није смело.

Знао сам да ми неће замерити. Да ће знати ко је буре отворио и зашто.

„Добар си. Добар. А и ракија ти је добра.“

„За ракију знам.“

„Кад се враћаш?“

„Кад се заврши.“

„Потрајаће.“

„Увек потраје“

„Да ли вреди?“

„Ти знаш да вреди!“

Страц се насмеја. Обриса брке од ракије и из торбака извади сланину и лук. Ражани хлеб.

Добро га је баба опремила.

„Није мене баба опремала. Она је само клела. Иди, не вратио се.“

„А ти?“

„Па, рекао сам јој. И нећу да се вратим.“

У зору се спусти магла. Из магле у свитање избише млади ратници, са црним тракама око глава и кокардама на њима.

Разгоре се ватра. Крену песма. „Свуд су страже,оних које траже.“

„Слушај ме добро: у тицу ће се они, тамо они, преметнути само на власти да остану. Ако то знаш можеш даље. Ако не знаш врати се“ шапну ми старох на уво.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: