Стечај у фабрици мржње

Пише: Илија Маловић

Страх од нове политичке реалности који после изгубљених избора шире интелектуалне апологета одлазећег црногорског режима произилази из бојазни да нова власт неће наставити праксу сталног охрабривања антагонизама кроз медије и пројекте из културе. У Црној Гори под влашћу ДПСа формиран је и обилато финансиран медијски апарат који је свакодневно одржавао јавне ритуале клеветања и оптуживања. Све је неодољиво подсјећало на „два минута мржње” из познатог Орвеловог романа. Деценијама се каналисала социјална фрустрација и незадовољство становништва од реалних криваца за нарастајуће друштвене проблеме ка фиктивном спољњем непријатељу.

Ових дана се убирају плодови такве медијске и образовне политике. Јавно исказане симпатије према усташтву и отворење пријетње Србима које смо видјели на скупу симпатизера одлазеће власти на Цетињу јасно нам говоре да наслеђе ДПСа нису само енормни спољни дуг, девастирана привреда и урушене институције, већ и агресивни монтенегрински шовинизам. Читаве генерације младих стасале су на мржњи и борби према свакој врсти традиционалне Црне Горе.

Њихова сјећања, идеје и идеали формирани су баш у тренутку када су шовинизам и измишљање традиције постали идеолошка обланда и оправдање за дуговјечну владавину Мила Ђукановића. Овакав начин стицања легитимитета додатно се радикализовао у годинама послије референдума у којима се убрзано покреће процес друштвене производње прошлости и промјена идентитетских карактеристика Црне Горе.

У сврху формирања новог сећања, власт покреће кампању инструментализације историјских траума и сукоба којих је црногорска прошлост препуна. Покушавају се наћи тачке историјског неслагања између двије државе, Србије и Црне Горе, да би се створио привид вјечите угрожености. Крајња метастаза су споменици и обиљежја, како би то историчар Ерик Хобсбаум назвао „романтичним социјалним бандитима“. Овдје се сукоби присталица различитих династија из времена непосредно послије завршетка I свјетског рата, разне одмјетничке и хајдучке групе „унапређују“ у борце за национално ослобађање. Овим се додатно радикализуje становништво и милитаризује политичка клима да би се оправдало неко будуће насилништво. Јасна је пријетња да ће присталице режима опет морати примијенити оружану силу да би се сачувала сакрализована држава од унутрашњих непријатеља.

Формирање новог историјског сјећања имало је за примарни циљ да се црногорски Срби идентитетски раскуће и на том путу се нису бирала средства и савезници све док се није дошло до трактора и Томпсона. Промоција мржње кроз медије, издаваштво, јавни говор и образовни систем имала је за циљ и да се уништи солидарност и повјерење међу грађанима Црне Горе, да они, тако посвађани, не би били у стању да формирају заједнички политички одговор Ђукановићевој аутократији. Такође, кроз мржњу се регрутовала друштвена група екстремиста која би била спремна да без пуно размишљања стане у одбрану владара, њему блиских људи и њихових стечених привилегија. То се, чини се, управо сада остварује.

Не треба занемарити да је охрабрење за монтенегрински шовинизам често долазило и из тзв. грађански оријентисаних кругова интелектуалаца и политичара и да је мржња према српском наслеђу Црне Горе често било тачка спајања власти и неолиберала из опозиције. Може се слободно рећи да је шовинизам био умиљато јагње које је сисало неколико мајки. На жалост, грађанисти нису схватали да се охрабривањем екстремизма у јавном простору регрутујe социјална скупина насилника која ће временом постајати само јача и захтевнија. Сада та група стоји на путу економским реформамa и помирењу, отворено пријетећи да ће силом зауставити демократску транзицију.

Без обзира како прођу окупљања присталица власти мора се разумјети да је Црна Гора држава корумпираних  инстиитуција које су немоћне да се изборе са паралелним полугама политичке моћи  изниклим из процеса идентитетског инжињеринга. Такође, неопходно је цјелокупно наслеђе ДПСа посметрати као јединствену цјелину, без његовог парцелисања на економију, политику, културу. Нова црногорска буржоазија се легитимише идејама које су на појавној равни културолошко-идентитетске, а у суштински економско-материјалне. Без одрицања од те културолошке љуштуре тешко ће се доћи до праведније расподјеле друштвеног богаства.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: