Стефан Митров Љубиша – српски књижевник и дипломата

На данашњи дан, 1878. године преминуо је предводник Српске народне странке на Приморју и српски књижевник, Стефан Митров Љубиша, који је много учинио за буђење националне свијести Срба на приморју.

Био је самоук, а његово приповиједање је, како наводе критичари, луцидно, изворно, проткано финим хумором, са поетским осјећајем за легенду и реалистичким нервом за живот завичаја и говор људи.

Стефан Митров Љубиша је рођен у Будви. У том мјесту, као и у цијелом приморју, у то доба није постојала основна школа на српском језику, па је Љубиша своје основно и једино школовање стекао у једној приватној малој школи на италијанском.

Касније је своје знање употпунио, те постао први грађански интелектуалац међу Паштровићима, код којих се до тада само калуђери нису бавили физичким радом.

Љубиша је био општински секретар у Будви, у којој је владала италијанска култура, па је италијански био обавезан језик у цијелој јавној управи: у судовима, општинама и свим надлештвима.

Године 1861. изабран је за члана далматинске депутације, која је водила преговоре при Банској конференцији у Загребу.

Од 1861. до 1876. године био је посланик на Далматинском сабору и Царском вијећу у Бечу, а 1870. постао је предсједник Далматинског сабора.

Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан Вијећа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке.

У исто вријеме трудио се да код својих саплеменика и у цијелом крају развије разумијевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђина.

Умро је у Бечу, а 1885. године његови посмртни остаци пренесени су у завичај.

Све своје приповијетке Љубиша је написао за посљедњих 10 година живота /1868-1878/, мада се он књижевним радом, у мањој мјери, бавио и раније. Љубишина најпознатија дјела су збирке приповједака: „Причања Вука Дојчевића“ и „Приповијести црногорске и приморске“, међу којим је најпознатија његова приповијетка „Кањош Мацедоновић“.

Оно по чему је Љубиша највише стекао глас књижевника, јесу његове приповијетке попут „Шћепана Малог“.

Познате су и Љубишине приповијетке: „Поп Андровић, нови Обилић“ и „Крађа и прекрађа звона“.

Тодор Стефановић Виловски, познати уредник бечке Српске зоре, у једној расправи о српској приповијеци назвао је Љубишу „Рембрантом међу српским приповједачима“.

Познат је посљедњи говор Стефана Митрова Љубише у Далматинском сабору, када је рекао:

„Ја знам да ви мене не трпите јер сам Србин православне вјере. Излазећи одавде, остављам у Сабору младе снаге које ће, ако их је Српкиња задојила, знати да бране права своје народности и вјере. Ко је то овдје бољи Србин од мене? Мој се гроб зна од Косова…“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: