Степинац на државној матури као „симбол отпора атеистичким суставима нацизма и комунизма”: То је историјска неистина

На овогодишњој државној матури у Хрватској, из вјеронаука било је постављено питање о Алојзију Степинцу, који је представљен као „хрватски блаженик, родом из Крашића, који је за вријеме и послије Другога свјетског рата постао симбол отпора атеистичким саставима нацизму и комунизму”.

Степинац је несумњиво историјска личност и о његовој улози у историји суд не доноси теологија, него историјска наука.

Католичка црква има право Степинца прогласити светим, то, када је ријеч о секуларном друштву, није предмет расправе. Секуларно друштво је сасвим незаинтересовано за светост, оно, чак уопште не зна што је светост јер светост није секуларна категорија.

Но, оно што не смије остати изван расправе је улога Католичке цркве и њен утицај на Хрватску државу, на образовни систем и на историјска истраживања.

Блаженик који је одушевљено дочекао НДХ!

То што је Алојзије Степинац проглашен блажеником, а још увијек није проглашен свецем, засигурно не произлази због спознаја које има секуларно друштво или нека друга религијска заједница.

Степинац није постао светим због спознаја које о њему има сама Католичка црква, а те спознаје никада неће бити јавно обзнањене. Католичка црква тако не ради. Чак и када је ријеч о доступности документације која се чува у Ватиканском архиву, увијек треба имати на уму да се најосјетљивија документација не чува у Ватиканском архиву, она је изван дохвата историчара. Католичка црква није моћна институција зато што о себи говори пуну и чисту истину, него зато што зна сакрити оно што је компромитује.

Папа Јован Други се тек недавно покајао за гријехе Цркве старе неколико вијекова. Покајао се, дакле, због онога што Цркву више не може угрозити, због онога што је прошло и о чему је историја изрекла суд.

Католичка црква има право саму себе доживљавати како јој се прохтје, битно је да тај доживљај не обвезује никога изван Католичке цркве.

Вјерник Алојзија Степинца може сматрати блажеником, али то не значи да је Степинац, у историјском смислу, уистину „симбол отпора атеистичким суставима нацизма и комунизма”. То је историјска неистина. Степинац је с неописивим одушевљењем, баш као и многи клерици, дочекао проглашење тзв. НДХ, а ова псеудодржава је настала као нацистичка марионета која је проводила расне законе, убијала, пљачкала и у логоре одводила.

Ако је ишта било безбожно и ако се против ичега, у име Бога и човјека, требао Степинац борити, то је несумњиво тзв. НДХ. Степинац се требао борити против тзв. НДХ, а није. Истина је да Степинац није учествовао у злочинима које је проводила усташка власт, такође је истина да је писао дописе у којима је протестовао због неких злочина, али и у томе је наступао првенствено као бранитељ интереса Католичке цркве, а не хуманитета.

Степинац је, како се то данас каже, контроверзна личност. Када сам читао његова писма, остао сам запањен како је некритички усвојио нацистичку терминологију, али и њихову антропологију која људе дијели на праве људе или аријевце и оне који нису људи у пуном смислу ријечи – то су неаријевци.

Павелић без псовке…

Степинац се у писмима залаже за хуманији однос према неаријевцима. Будући да се сваки човјек разоткрива у говору, мени је, откад сам прочитао нека његова писма, потпуно јасно да неко ко не устаје против нацистичке терминологије, него је потпуно усваја и употребом афирмише, никада и нипошто не може бити „симбол отпора атеистичким саставима нацизма и комунизма”, односно, потпуно ми је јасно да се Степинац није супротстављао нацизму због тога што је ријеч о нехуманом саставу, та нехуманост му није сметала све док није угрозила интересе Католичке цркве. Истина је да Степинац никада није прихватио комунизам, док је с нацизмом, посебно с хрватском верзијом нацизма, знао пронаћи заједнички, аријевски језик.

Степинац је тако, пред сам крај тзв. НДХ организивао недељу борбе против псовке. У псовци је видио неопростив гријех, док је у свему ономе што је чинио Анте Павелић, али и његове усташе, видио нешто добро или, ако је било лоше, било је поправљиво и опростиво.

Тако је, када је сазнао да су усташе, без суда, у Глини стријељали 260 Срба, упутио писмо у којем најприје изражава разумијевање да се Србе проматра нашим непријатељима који су „нашој домовини у 20 година владања починили тешке злочине”, али да ипак не треба брзати са смакнућима, него да, и то због католичког морала, имају бити убијени само они Срби којима се „докаже кривица ради које су заслужили смрт”.

Србима се, зато што су Срби, може доказати кривица иза које слиједи смрт, а Анту Павелићу се, зато што се налазио на челу марионетске, нацистичке псеудодржаве, треба пружити шансу да убијања и прогоне усклади с католичким моралним науком којега је тако горљиво заступао блажени Алојзије Степинац.

Чини се да је Павелић убијао без псовке на уснама, а то је Степинцу било довољно да вјерује у њега и да се не бори против њега него да се бори за њега.

Текст независног портала Трис који потписује Марко Вучетић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: