Стид

Пише: Коча Павловић*

Стид је то што ме преплави на тзв. празник суверености. Нека неподношљива срамота.

Ваљда зато што је стид постао тако ријетка појава у овој приватној, Ђукановићевој Црној Гори. Јер само ријетка осјећања, она која смо готово протјерали из свакодневице, ти колективно и лично потискивани сентименти – они имају ту способност да те, у неком тренутку, изненаде својом снагом, да те “преплаве”.

Питам се – кога се, чега се ја то највише стидим када ме овако преплави срамота? Себе? Да, сасвим сигурно! Стид ме властите наивности, властитог наивног срца ме срамота. Живимо вријеме у коме је (како рече Небојша Ромчевић) побједа у полемици циљ, а није циљ да пронађемо истину, смисао. Живимо вријеме у коме владају најгласнији, а не најмудрији. Доба у коме је свака потрага за истином, за смислом проказана, па је постала облик људске наивности. А наше полазиште из 90-их је била управо та “наивност” – да је Суверена БЕСМИСЛЕНА ако није демократска!
И стид ме мојих некадашњих сабораца, “индепендиста”! И то не првенствено оних бројнијих, оних који су издали. Оног подлог окота интелектуалних и политичких сводника који су прокурвали наш чисти, заједнички сан о сувереној и демократској држави. Оних који су поставили ону подлу скретницу “прво држава, па демократија”. Не, није ме првенствено стид те багре, већ ме највише стид од оних наивчина, какав сам и сам некад био. Једном ријечју – стид ме моје, стид ме наше заједничке младости!

Прије неки дан је Лидер Леге Норд Матео Салвини, на митингу у Милану, говорио против Меркел, Макрона, Јункера и бриселске бирократије. Против оних који су претворили у сплачине, како јуче рече, “најљепши САН – сан о ЕУ као заједници суверених држава, суверених народа”. Тај давни сан Де Гасперија, Де Гола и Маргарет Тачер. Нико јуче, на “Дан независности”, није Салвинија боље разумио од нас “наивчина” из ЦГ.

Аутор је посланик Демократског фронта

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: