Стиди се земљо, кад људи немају срама

Упокојила се Милка Маринковић, чију су кућу у Рашки, заградили бахати власници стоваришта, преграђујући оградом пут, о чему сам писао прошле године.

Ова храбра жена се годинама борила са опаком болешћу, неправдом и локалном бирократијом. У четвртак јој је позлило. Хитна помоћ није успела да приђе до куће и покуша да је адекватно збрине у здравственој установи.

Иза ње је у тој изолацији остао оболели супруг и непокретна кћерка. Милки је позлило након сазнања да је пресуда којом је наложено власнику стоваришта да уклони ограду преиначена у његову корист.

Срамоту локалне самоуправе и посрнулост правосуђа, отупелост друштва, учмалост грађанске свести…, најбоље илуструје снимак на ком сандук са посмртним остацима

У наставку преносимо текст Миша Вујовића објављен прошле године

Рашка: Пут без права живота

Учили смо да је Марко Крањевић, Турцима јањичарима, орао друмове да био их спречио да праве зулуме. Османско је одавно прошло, али нељудско и даље обитава у човековом рушилачком нагону да опогани све чега се дотакне. Данас не ору друмове али се масовно људима преоравају животи. Да се на путевима крадуцка и краде знамо одавно.

Али да се и данас оо урбаним срединама преграђују путеви и прилази комшијама то је још један сегмент свеопште декаденције друштва. Случај из Рашке није усамљен али је по много чему јединствен не по неделу, већ и по немоћи власти да предупреде овакве нецивилизоване појаве.

Да је бахатост, осиљених моћника постала константа наших живота потврђује случај без преседана у Рашки где је пре три месеца оградом стоваришта “Јањић Комерц”, попреграђен пут који су Милка Маринковић и њена породица користили 36 година.
Тако је кућа у којој Милка живи са мужем, две кћерке, једном непокретном и двоје малолетне унучади, остала изолована без икаквог прилаза. Ни за ватрогасце или хитну помоћ за не дај Боже.
Са једне стране блокирана је пругом са друге осионошћу локалног бизнисмена, који сада од општине Рашка, трврде упућени, очекује огромне паре за откуп парцеле која би била претворена у јавну површину. Или вратила намени.

“Након 36 година коришћења улице која је једини прилаз до моје куће, пре три месеца је постављена ограда, без обзира на судско решење да нам се не сме ускратити право на коришћење тог јединог прилаза кући. Обраћала сам се свим инстанцама општине Рашка, али без успеха. Обавестили смо локалне дописнике београдских медија али се нико није усудио да било шта напише о овом случају”, кроз сузе прича Милка наводећи да се осећа као грађанин другог реда и да јој је практично ограничена слобода кретања.

“Провлачимо се као мишеви кроз рупу да би ушли у своје двориште”, резигнирано закључује видно скрхана жена.
Она овом приликом апелује на државне органе, на медије, на све људе добре воље да помогну решавање овог проблема. Таоци нечије похлепе и безобразлука, али и инертности локалних власти су две породице, самохрана мајка са двоје деце. Милка са супругом и њена кћерка инвалид.
На фотографијама се види ограда на ограду, рупа кроз коју се провлаче Маринковићи и надасве брука локаних власти које су поменутој фирми аминовале овај незаконити али пре свега нељудски и неетички подухват. Јањић Комерц, полаже право над путем, да ли Маринковићи имају право над животом?
Ако и у чему, не као људи, већ жива бића, требамо бити јединствени то је одупирање свакој врсти насиља.
НОВИНАРИ ЕТО ВАМ ТЕМА! Где сте?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: