Стивен Коен: Опасности новог Хладног рата

Пише: Стивен Коен

Професор емеритус политикологије и руских студија на Принстону и Универзитету у Њујорку Стивен Ф. Коен и Џон Бечелор настављају своје уобичајене дискусије о новом америчко-руском Хладном рату.

Једна од главних тема Коенове недавно објављене књиге „Рат са Русијом? Од Путина и Украјине до Трампа и Русијагејта“ је то како је нови хладни рат на неколико начина опаснији од свог четрдесетогодишњег претходника који је свијет већ преживио. Двије од ових нових пријетњи су демонстриране 25. новембра када су руске снаге пуцале на мала украјинска војна пловила и заплијенила их у спорним територијалним водама близу недавно саграђеног Керчког моста, који спаја Русију са анектираним Кримом.

Трампу су везане руке

Ова епизода је обухватила два фактора без преседана у историји Хладног рата. За разлику од пређашњег Хладног рата, чији је политички епицентар био у удаљеној Њемачкој, овај се одвија директно на руским границама, а прије свега у Украјини. Кијевска влада је практично сателитски режим САД и НАТО. Стога би „погранични инцидент“, како је руски предсједник Владимир Путин назвао керчку епизоду, могао да изазове општи рат између Русије и Запада.

Друго, током четрдесетогодишњег Хладног рата, амерички предсједници су били у стању да преговарају са својим колегама из Кремља (штавише, то се и очекивало од њих) како би ријешили такве кризе, као што је Кенеди учинио током чувене Кубанске ракетне кризе из 1962. године. Али услед „Русијагејт“ оптужби о томе како је Доналд Трамп наводно сарађивао са Кремљом како би постао предсједник 2016. – иако за то и даље нема никаквих доказа – он није био у стању, или није имао воље, за такве преговоре.

Умјесто тога, као резултат керчке епизоде, он је отказао договорени састанак са Путином. Испада да је криза која би такав састанак требало да учини императивом због стања америчке политике, у ствари постала узрок његовог отказивања. Шири резултат је даља милитаризација новог хладног рата науштрб дипломатије, што је тема о којој се овдје подуже дискутује (мисли се на већ поменуте полемике Стивена Ф. Коена и Џона Бечелора).

Мало је вјероватно да ће Керч бити посљедњи такав потенцијално експлозиван конфликт између Вашингтона и Москве дуж руских граница. По свему судећи, биће их још у Украјини, што је резултат текуће експанзије НАТО савеза на исток. Уколико предсједнику Трампу не буде у потпуности омогућено да води кризне преговоре са Кремљом – као што је то било сваком предсједнику још од Ајзенхауера – слљедећа епизода можда неће бити ни тако ограничена, ни тако брзо ријешена као ова.

Бушова лекција Трампу

Тако стижемо до још једне теме из поменуте књиге: „Русијагејт“ оптужбе и њихови заговорници су постали озбиљна пријетња за америчку националну безбиједност, како у погледу тога што ометају Трампа, тако и у погледу тога што демонизују Путина – што се у пуној снази манифестује кроз понашање прогонитељских америчких мејнстрим медија током збивања у Керчком мореузу.

Не чуди што је мало медијских извјештаја обратило пажњу на значај одлуке украјинског предсједника Петра Порошенка да искористи керчку епизоду како би наметнуо ратно стање у регионима Украјине гдје има најмање бирача за предстојеће предсједничке изборе заказане за март 2019, нити чуди што није постављано питање да ли је поморску провокацију направио како би ојачао свој опадајући изборни рејтинг. У парламентарним расправама поводом ратног стања, Порошенкови противкандидати су били далеко мање стидљиви да проговоре о овим питањима.

Коен завршава личном анегдотом о томе како је покојни предсједник Џорџ Буш старији водио политику према совјетској Русији. Новембра 1989, суочен са сукобљеним мишљењима о томе да ли да настави Реганов однос детанта са Совјетским Савезом и под Михаилом Горбачовим или да настави са хладноратовском политиком, Буш је окупио своје саветнике из готово читавог тима за националну безбједност на дебату у Кемп Дејвиду (службено одмаралиште предсједника САД у Мериленду).

Коен је био позван да изнесе аргументе за политику радикалног детанта, док је покојни харвардски професор Ричард Пајпс имао да представи супротан став.

Било је очигледно да је предсједник Буш – свака му част на томе – желио да чује најразличитије академске ставове у круцијалном моменту за односе са Москвом. Нема доказа да су предсједници Клинтон, Џорџ Буш млађи или Обама осјећали такву потребу, што је кључни разлог због ког је Вашингтон сада увучен у нови и опаснији Хладни рат са Москвом. Ето лекције за предсједника Трампа.

Извор: Нови стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: