Сто година самоће

Пише: Борис Дежуловић

Предсједница Колинда Грабар-Китаровић, јавља хрватска штампа, у паришком је Орсаyу одушевила својим оутфитом, савршено се модно ускладивши са супругом Јаковом.

Краљевско плаву хаљину с пеплумом у струку, којом је нагласила своју витку линију, употпунила је сребрним штиклама и сребрном цлутцх торбицом украшеном цирконима, док је супруг кравату ускладио с бојом њезине хаљине. Много више ризика хрватска је предсједница преузела сутрадан, на церемонији организираној на Елизејским пољанама, одабравши – уз беж хаљину и капут исте боје – штикле с узорком леопардова крзна.

Што још знамо о предсједничином боравку у Паризу? Знамо да је тамо, како је сама изјавила, „обавила јако пуно послова“, знамо да је с предсједавајућим Опће скупштине УН-а разговарала о иницијативама за једнакост сполова, а с принцем од Монаца о онечишћењу мора пластиком. Сазнали смо и да је хрватска предсједница с домаћином Еммануелом Мацроном у шали коментирала како пада киша сваки пут кад се сретну, као што је падала и љетос, у финалу Свјетског ногометног првенства у Москви. Па смо сазнали и то да је Владимиру Путину пренијела поздраве своје кћерке Катарине, која се на тој финалној утакмици неформално дружила с руским предсједником.

Има ли још? Има: данима смо се смијали гафу велике свјетске агенције Геттy Имагес, која је фотографију насмијешених Колинде и Јакова на црвеном тепиху медијима продавала потписану као „хрватски предсједник Колинда Грабар-Китаровић и његова жена“.
И што још? И ништа још.

Зашто је предсједница Колинда Грабар-Китаровић уопће била у Француској? Је ли то у Паризу био какав панел о екологији мора, или финале свјетског првенства? Је ли био свјетски самит о правима жена или пак Paris Fashion Week, некаква ексклузивна Haute Couture модна ревија?

Више се, ето, у хрватском јавном простору говорило о гардероби Колинде Грабар-Китаровић, него о стотој годишњици завршетка Првог свјетског рата, која је у Паризу окупила осамдесет свјетских државника. Више је контроверзи, расправа и пријепора изазвао предсједничин смиони избор штикли с леопардовим узорком на беж хаљину, него што се цијелу ову стоту годину у Хрватској укупно говорило и расправљало о Великом рату, како се свјетска клаоница звала прије него што је двадесетак година касније избио други, још већи и још свјетскији рат. Више су се тако по Хрватској дијелиле поздрави и поруке Колиндине кћерке Катарине руском предсједнику Путину, него поздрави и поруке катаклизме завршене 1918., која се као увод у Други свјетски рат стотину година преметнула у посљедњу опомену за поремећени свијет 2018.

Слабо је, ето, Хрватску дотакла 1918., велики је свјетски рат прошао мимо ње. Стота годишњица његова завршетка у Хрватској је обиљежена тек филмом Јакова Седлара „Сто година србијанског терора у Хрватској 1918-2018: од Карађорђевића и Прибичевића до Пуповца и Вучића“. Да, и мисом задушницом у загребачкој катедрали, те изложбом у Хрватском повијесном музеју, под насловом „1918., пријеломна година у Хрватској“. Зашто је, међутим, 1918. пријеломна година, о томе, ето, у Хрватској није пристојно гласно говорити изван Седларова дискурса.

Деветсто и осамнаеста, јасно, није била пријеломна само за Хрватску. Та је хисторијска година преломила и уобличила цијело јучерашње двадесето стољеће и дефинирала данашњу Еуропу, скициравши њену политичку карту онаквом каква ће бити стотину година касније. Распале су се и нестале стољетне царевине, заувијек се из хисторије исписало и славно њемачко и велико руско царство, заувијек у хисторији нестали и аустро-угарски и османлијски империј, а на њиховим развалинама настале бројне данашње државе и државице.

Ових дана тако од Париза до Беча улични чистачи перу метрополитанске булеваре, војска гланца топове за почасне плотуне, штапски кореографи увјежбавају возаче тенкова за свечане параде, а државни зборови распјевавају химне и реквијеме: пола Еуропе комеморира стоту годишњицу бесмисленог убијања, а друга половица стоту годишњицу државне независности. Прије два тједна Чешка и Словачка су на великој војној паради у Прагу заједно обиљежиле стоту годишњицу Чехословачке, паралелно с централном свечаношћу у Паризу великим је митингом у Варшави некидан прослављено стотину година државне независности Пољске, а већ сутрадан у бечкој је Државној опери свечано обиљежено и округло стољеће Републике Аустрије.

У Хрватској, пак, 1918. је обиљежена запаженом предсједничком модном ревијом.

У великом хисторијском преслагивању деветсто осамнаесте Хрвати при том нису били посве маргинални играчи, какви су били четири претходне године, изгинувши по Галицији и Сочи за Kaisera und Koenigа. Und за Курац. Ако, наиме, и није била искључиво хрватски политички пројект, Југославија је била чедо хрватске предратне интелигенције, домишљена у романтичном идеализму Анте Трумбића, Франа Супила и Ивана Мештровића. Ако је и била хисторијска заблуда, Југославија је прије свега била хрватска хисторијска заблуда.

А држава зачета 1918. уједињењем са Србијом 1918. испала је на крају прилично озбиљна политичка и повијесна чињеница, која ће у сљедећих седамдесетак година, до пред крај стољећа, повремено бити чак и важан свјетски играч. Није то, јасно, била утопијска, идеална држава – већи дио свога постојања била је заправо лоша до очајна – али идеална није била ни Чехословачка, Чесима и Словацима још увијек довољно важна повијесна чињеница да је се сјете. Југославија је Хрватима још и важнија, па ипак хрватска јавна расправа о Југославији цијела стане у сат времена имбецилног Седларовог филма о Карађорђевићу, Пуповцу, Анти Томићу и Миљенку Јерговићу.

За који дан ће тако и народима бивше Југославије њихова стогодишњица, али то стољеће слабо ће се комеморирати и у Србији, гдје га виде по прилици као „стотину година хрватског терора над Србима 1918-2018“ – са све поднасловом „од Трумбића и Супила до Мештровића и Броза“ – а камоли у Хрватској. Штовише, повијесни се календар намјестио тако да ће само пар дана раније пасти и округлих седамдесет пет година Другог засједања АВНОЈ-а 29. студенога 1943. у Јајцу – рођендан Друге Југославије, која ће Хрватима дословно дати државност и још дословније нацртати данашње границе – па ипак Колинда Грабар-Китаровић неће уз своју хаљину с пеплумом у струку тражити за себе штикле, а за Јакова кравату.

Од 29. студеног до 1. просинца Хрватска ће тупо шутјети, величанствено неспособна за цивилизирани и трезвени разговор о властитој прошлости, чак и кад је седамдесет пет или стотину година далеко.

Након завршетка Првог свјетског рата за Хрвате нема више ничега, разјапила се у њиховој повјесници голема црна рупа о којој знају мање него о раносредњовјековној Томиславовој Хрватској. Више Хрвати читају Константина Порфирогенета него Мирослава Крлежу, свакако му више вјерују, па данас нитко не зна нити се пита зашто су, рецимо, Сплићани 20. студенога 1918. онако одушевљено дочекали српску војску под водством мајора Стојана Трнокоповића, и зашто се, примјерице, Алојзије Степинац тих дана као добровољац пријавио у Југославенску легију, па отишао на Солунски фронт и вратио из Србије као потпоручник краљевске војске.

Стотину година након што су вођени романтичним идеализмом попут гусака у магли пожурили у Београд, 2018. године Хрватима је романтични идеал – Аустро-угарска монархија. Нову рибарску луку у Кленовици код Ријеке министар мора и промета Олег Бутковић овога је љета отворио рекавши како се „оволико на обали није градило још од Марије Терезије”, аустријске царице који тједан касније сјетила се и министрица регионалног развоја Габријела Жалац, похваливши се с двадесет милијуна еура из еуропских фондова за хрватске болнице ријечима како „оволика средства у хрватско здравство нису уложена још од Марије Терезије“, а прије који тједан и сплитски је градоначелник Андро Крстуловић Опара, отварајући радове на ширењу трајектне луке, устврдио како „тога није било од Аустро-Угарске“.

Онда је 1918. аустријска царевина прднула у чабар, и Хрватима је започело „сто година србијанског терора“, сто година самоће у оној големој, глухој црној рупи, мимо Еуропе, свијета и властите повијести. На чијем крају ће слободна и суверена аустроугарска Хрватска бљеснути у Паризу сребрним штиклама и сребрном цлутцх торбицом украшеном цирконима.
Што Хрвати, према доступним повијесним изворима, нису видјели од Марије Терезије.

Извор: N1

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: