Што прије појмимо да смо окупирани – лакше ћемо схватити да је наша дужност – отпор
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: О. Дарко Ђого
Није потребна никаква посебна проницљивост да увидимо да се на политичком плану не одвећ скривеним техникама колонијалне окупације демонстрира брутална десуверенизација српског народа у његовим историјским земљама: Српска се бори са међународним притиском али и за боље организовано друштво у коме би суверенизам проистицао из реалног садржаја а не би била ни прокажена, ни дневнополитички маневар.
У Црној Гори се у сваком моменту догађа политичка тв новела у којој нас замршеност односа збуњује, али се само види рука режисера. Чак је и у Србији јавни дискурс сведен на измјештање споменика Стефану Немањи од Маринкове Баре до Маглича и препуштеност једног Србина суду институција које засигурно не би реаговале да је, рецимо, написао „моји Југословенчићи“. Дакле: витална моћ и цјеловитост дозивања српског народа коју смо показали у протеклим годинама сада изазивају реакцију за коју морамо бити спремни. Не само да ће се демонстрација деполитизованости српског становишта настављати већ ће се настављати и фрагментација сваког порива за организацијом и уједињењем.
Једном ријечју: сватимо да смо под директном окупацијом. То је ноторна чињеница за АП Косово и Метохија, Српску, Црну Гору. Али нисмо први пут под војном окупацијом у својој историји. Али много важнија и тежа од војне јесте идентитетска, мисаона и духовна окупација. И под њом се налазимо.
Што прије појмимо да смо окупирани – лакше ћемо схватити да је наша дужност – отпор окупацији. По могућности паметан али одлучан, прилагођен несразмјери војне и политичке снаге, али тиме ништа мање – него управо више – артикулисан и јасан, без мимикрије, која нас је увијек водила у странпутице и претапања.
Отпор је немогуће пружити ако само знамо коме се опиремо, али не и зашто се опиремо. Ако немамо наше оријентире. Огорман дио нашег проблема управо јесте узрокован безидејношћу и духовним вазалством економски и политички најпроминентнијег слоја српског народа чије новостечено богатство стоји у апсолутној несразмјери са духовним сиромаштвом. Зато је наш највећи задатак данас гласан и јасан звук српске културе, духовности, црквености – наш узвик из дубина хришћанског, народног, српског духа који ће се дозивати са краја на крај српских земаља и који неће дозволити било какву какофонију. Ми данас немамо пречег посла од онога да, као гуслари у она времена, носимо исти Дух и исти Еп и исти жал и исту радост. Да у штаповима наше културе, поезије, љепоте носимо тајне устаничке поруке и залоге остварења наших снова.
Зато: не у странпутице плаћених отпора већ у отпорност Завјета. Не у комитете већ у породице. У школу, у Цркву, у дом, на гумно, на сабор, међу људе, али само и једино тамо гдје и даље звони наша ријеч, гдје сељаци сањају краљеве и ослобођење и уједињење.
Досањаћемо, није нам први пут!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
To je tuga jedna. Izgleda kao da smo se Malo dezorjentisali mi ovdje u cg
Јереси и смутње црквене су најчешће зачињали охолице у мантијама, учени и преучени припадници црквеног клира, који би умислили да прозиру дубље и знају више од обичног народа те да могу да господаре и њиме и његовом вјером, умјесто да му служе Христа ради. Тако и наше охолице фарисејске катунско-подгоричке и барске данас, које се фарисејски се у молитвама захваљују Богу што нијесу као остали људи, што су праведни и просвјећени, а нијесу неправедници и незналице, као ми остали, српски народољупци, одани својој светосавској Цркви. Некада су јересијарси цијепали Цркву због догмата, а данас то чине због политике из антихристовских глобалистичких агенди. Црногорски поповски етнофилетизам разједа и настоји да расточи Српску Цркву у Црној Гори и принесе је добровољно на тацни Фанару, да је овај – по трећи пут у историји угаси – а њему дарује илузију самосталности и опипљиво добре апанаже, али му то овај сироти народ неће дозволити.
Ево чланка који разоткрива намјере и спремност Фанара као изрлђене Цркве, тешко обољеле од грчког, готово расистичког етнофилетизма и адског властољубља, те ударне песнице глобализма и његових квазиаутокефалних грчких подружница, да прибјегну новом апсолутистички ништењу историјских тековина помјесних негрчких Цркава, особито Руске и Српске, и подвлашћивању истих Фанару и његовим антихришћанским газдама – https://srbin.info/pocetna/aktuelno/grcki-mitropolit-rusku-crkvu-kazniti-privremenim-ukidanjem-autokefalnosti/
Како то да схвати овдје у Црној Гори народ, мој оче, кад је дио титоградског и цетињско-барског свештенства Српске Православне Цркве, која никада у историји није пристала ни на једну окупацију и њене србозатирачке лажи и фалсификате, прихватио брозовско- латинашке мантре о тобожњој црногоријанској изузетности – државној, идентитетској и културној и у њој се забетонирао и са њом сродио у толикој мјери да је почео и сам да у име и за интересе њених монтенегринских политика, и оних примитивнијих и оних рафиниранијих, извргава руглу српског патријарха, Патријаршију и читаву Србију као да је оно што у њено име чине разни недобронамјерници и шићарџије свједочанство њеног суштинског хегемонистичког зла, како то и тврде србомрсци!? Зла које, наводно, одувијек
хоће да пороби њихову великоцуцку државотворност, сувереност и самобитност, иза чијих се новоокречених, грађанистичких фасада крију жалосна голотиња нарцисоидног егоизма и човјекоугодништва, безобзирно лажљивог и крадљивог, и слијепо послушног жудњама свих наших вјековних душмана заједно.
Градећи црногоријанско грађанско јединство са безбожницима, они подмукло разграђују наше црквено-народно јединство својим непрестаним грађанистичким политиканством, тобож у име грађанског мира (у коме се на миру и до миле воље може затирати српство).
Народ већ одавно говори да неке, оне најгрлатије свештенике Митрополије више не осјећа као своје сународнике и састрадалнике у јадима своје осамдесетогодишње обесправљености него као активисте антисрпских партијских политика. Бог их видио и Свети Сава им плату дао!