Што смо, гдје смо и што нам је чинити

Пише: проф. др Бранко Радуловић, посланик ДФ-а

Афере „Коверат“ и „Атлас“, својим карактером, утемељењем, последицама и реакцијом, свака на свој начин, још једна су потврда мрачне црногорске парадигме и неизвјесно-извјесне сјутрашњице.

Афера „Коверат“ – Црна Гора није држава, она је само приватни посјед, забран, гдје се право на живот скупо плаћа. По свом устројству то је вишепартијска клептократија и клијентелистички паразитски систем, гдје је интерес једина идеологија, а страх већ урођени рефлекс.

Ђукановић је државопосједник, глава хоботнице и врховни судија који одређује награду, рекет и казну поданицима и интересним групама.

Истина и слобода постоје само су у облику и мјери очувања позиција и прљавог иметка. Изборна побједа је императив а методе изборних крађа су бројне. Све постаје лаж у пуној мјери. Лаж која се таложи проистекла из вишедеценијског убијања здравог разума и извитопереног вредновања. Лаж је да је власт произашла из слободне воље грађана, да је легитимна, да су функционери функционери, да су институције професионалне, да су научне и образовне установе извор знања и морала. Напротив, дипломе и титуле су обезвријеђене, универзитетски професори доминантно последње кукавице, студенти их слиједе. Слика и ријеч на јавном сервису и многим медијима је карикирана и нашминкана.

Многи грађански активисти полуге су ментора а не борци за истину и одрживу Црну Гору. Живот постаје лаж. Потпуно смо се навикли на њу. До перфекције се развило позерство и дволичност. Докле иде безчашће и фукарлук потврђује релативизација „Коверте“ и коверата. Или питања упућена нама од стране поданика режима зашто су им пензије и плате мале. Презриво их погледам или ако ми је желудац у реду, упутим их да одговор нађу у сопственом огледалу или код њиховог Ђукановића. Није више појединачан случај да они којима си највише ваљао би ти окаљали образ због ситног интереса или по налогу господара. Питам се има ли ико од оних 60.000 бирократа који није ту непотизмом, клијентелизмом или због партијске припадности, ко није имао неку коверту.

Питам се да ли постоји иједан шраф режима који није нешто кривотворио или украо и плаћао рекет за то. То је постала њихова норма живота. Свако од њих има свој атар, свој дио лоповског колача, свој проценат, свој нечасни задатак. Устоличио их господар по заслугама – ко више украде на изборима и ко више одради прљавих послова, кандидат је за водеће функције, гувернера, ректора, првог академика или амбасадора. Компетентна и валидна диплома нијесу неопходне. Напротив. Виши чин значи већи дио колача, дозволу да се више украде, да се изгради бесправна вила на пјени од мора, ако нису при парама да се добије и бесповратни кредит. Такође, сваки бизнис се плаћа, од 10 до 90%, зависно да ли сте стварни власник фирме или сте продали име. Проблем настаје јер је колач све мањи и треба рестриктивније дјеловати, а опојне супстанце им већ помутиле памет и незајажљивост нема граница.

Афера „Атлас“ – То је прича о црногорском колачу, о сегменту економије и финансијског система, о банкарском сектору. Да се разумијемо, наше тржиште новца и банкарски сектор су инвалидни и заточени, у питању су комерцијалне банке и ткз. регулатор у имену ЦБЦГ.

У пракси то су повезана лица и паразитски систем који опстаје нашим депозитима, симболичним каматама на штедњу и зеленашким на кредите тог истог нашег новца, на скупим услугама, финансирању сопственог сумњивог и ризичног бизниса и прањем новца, фингираним извјештајима и селективном контролом. Персоналних примјера безброј – ко је све запослен у ЦБЦГ, ко њом руководи, ко су све директори комерцијалних банака, гдје су били раније. Управљање ризицима, адекватност капитала, систем контроле, ограничења и забрана рада, заштита клијената – примјера на претек, треба само анализирати рад Прве банке или кредитне линије дате чувеној Вектри. Зашто се не оснива Развојна банка, толико потребна Црној Гори. Јасно, да би нас пљачкале комерцијалне банке и да би се огроман новац ИРФ-а давао подобнима без икакве контроле. Уосталом, стање у банкарском сектору није изузетак већ правило наше економске збиље.

Тржиште капитала мртво, реална економија примитивна, тражња вјештачка, живот скуп и недостојан, раслојавање и неједнакост неприродни, дефицити високи и растући, ресурса све мање, перспектива никаква. Од Телекома до Лименке – афера и узрочника оваквог стања безброј.

Душко Кнежевић је био дио ове феле, сам то признаје, плаћао је рекет за свој бизнис и за привилегије. Сигурно да то није радио из узвишених циљева на које се позива, већ, прије свега, због практичних разлога. Као што је сигурно да његов бизнис није био као „бизнис“ Маровића, Мугоше и бројних других осуђених и неосуђених криминалаца. Треба то имати у виду, као што треба имати у виду његову реакцију-непристајање на отимачину и затварање, покајање и инсајдерску и улогу свједока-сарадника. То ипак ради човјек који има аргументе и петљу и савјест, била она закаснела или изнуђена. Нову Кнежевићеву улогу треба ставити у функцију успостављања нове развојне и одрживе црногорске парадигме.

Но, треба знати и ово, цијену овог развода, у постојећем политичком контексту, платиће Кнежевић, велики депоненти, а прије свега, и у највећој мјери, грађани Црне Горе. Уосталом, као и увијек до сада. Главни кривац, Жугић, ће се попети за једну степеницу више ка господаревом скуту и легализоваће му се вила на пјени од мора.

Долази се до суштинског питања – што нам је чинити, како од територије до државе, од непоретка у поредак, од безчашћа у етичко друштво, од имитације живота у прави живот, од клептократије у либералну демократију, од „изборног инжењеринга“ у слободан избор појединаца, од „замрзнутог конфликата“ до конструктивног дијалога, од заточених до професионалних институција, од „тужиоца“ до тужиоца, од „судије“ до судије, од „професора“ до професора, од „новинара“ до новинара, од „опозиционог“ до опозиционог политичера, од нерадног у креативно друштво, од лудила у рацио. Треба имати у виду и деградирајуће процесе, материјалне и етичке. Преостала здрава супстанца ће сјутра бити мања, демографска структура другачија, миграције ће довести више неоисламизма, наши гастербајтери ће се у новом мјесту боравка све више германизовати.

Црна Гора се мора ослободити криминалне хоботнице, мора проћи кроз катарзу и сучељавање са истином, кроз лустрацију, ревизију и одговорност, кроз потпуну демонтажу монструозног система. Свако персонално, са својом имовином и чињењем, мора на суд истине. Тек на тим темељима може се изградити слободно, одрживо и прогресивно друштво. То нам не може нико донијети, без обзира на коју страну свијета и на којој удаљености битише. Каква ће бити Црна Гора зависи искључиво од нас, конкретније од алтернативе, не никако од режима. Слободни избори су питање свих питања. На свим нивоима. Сигуран сам да ће они такви одредити политичку смрт и нестајање овог режима и лудила са њим. Свјесни су они тога и зато овако прогоне ДФ.

За историјски препород потребна је огромна енергија и памет. Нема универзалних и једноставних решења. Зато је ДФ позвао у заједнички фронт све партијске прваке на историјски договор само са једним условом – грађанским бунтом до слободних избора. Другог пута нема. То потврђује и вријеме садашње, цијела Европа се дигла на ноге. Послије последњег прогона Медојевића и Кнежевића, послије афера „Коверат“ и „Атлас“, те помора чемпреса, ко одбије јединствено, синхронизовано и оптимално дјеловање, ко одбије грађански бунт за основна демократска права, тај има неки проблем. Одговор двојице млађаних колега у маниру што ће бити ако буде и када буде за двије односно шест година, су у најмању руку неозбиљне. Док, прије пар дана, један од њих у телевизијској емисији, поручи грађанима да се спреме на бунт. То се зове вријеђање здраве памети. Истовремено, њихова сарадница и НВО активискиња устврди да ће се режим сам од себе урушити.

Све је јасно, посебно имајући у виду њихов доживљај голготе кроз коју пролази ДФ.
Треба да знају, и они и сви други, избори су за мање од двије године, и по много чему ће бити историјски. Треба да знају да се режим неће сам од себе урушити, да се Ђукановић и Марковић неће потући, много су јачи њихови интереси, страх од промјена, прљави и крвави трагови. Такође, треба да знају и да су великима важнији геополитички интереси него демократија неке тамо Црне Горе. Требају да знају да режим сам од себе неће мијењати механизме изборних крађа. Треба да знају и да смо већ у проблему са временом, треба усвојити нови правни оквир, обезбиједити пуну имплементацију, изабрати професионалне појединце и изборити се за слободне и фер изборе на свим нивоима.
Зато, нема нам друге, ми који кажемо да љубимо слободу, докажимо то. Саберимо се и договоримо што чинити. Покажимо покајнику Кнежевићу и будућим покајницима, да је сучељавање са истином благотворно и спасење и за њих и за све нас.

Покажимо да смо као сав нормалан свијет. Што прије и што јаче, то боље и безболније. Ако се млађани још премишљају око протеста или статичке издржљивости криминалне хоботнице, нас 30 опозиционих посланика, то вријеме искористимо за активности које нам Устав и Пословник обезбјеђују.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: