Стокапићи

Пише: Максим Драшковић

Овако збораше један од јунака из Матијиних поема – Многе сам ти господаре промијенио… не вјерујем да је икад иједан прошо да ме није ћутко, мршико,уашо у лаж и задаво стрепацу…

Тако збораше, а тако је то и било. Све истинска истина. Од главе до пете. Свака му се могла на олтар приложити. Е, али то је био један од оних што се нијесу увлачили  свакоме господару који дође. Што није сједао на образ и поганио људско достојанство – него трпио и плаћао колико кошта. А на такве господар истреса и ватру и силу. Оне друге није ни оком попријечио. Само ако му сједе уз кољено и чешкају. Њих је цијенио таман колико и они сами себе. Баш као орао ону свињу у брлогу. До сјекире међу уши.

Такви су наредни свакоме господару. Јер то није до њега, какав год био, него до њих самих. А они сами себе најбоље познају, ништа не ризикују и увијек чекају спремни. Сваки им је господар најбољи. Онај прије њега није му ни до чарапе, а камоли до главе. Увијек кажу да се сами себи не могу начудити како су му се подали. Некако их зар преварио карактер, омакло им се. Било им испријебува. А треба пусту глад утолити. Гладнога је ласно преварити, јер глад надире одоздо, па се јадна глава не пита сама са собом. А господар као господар. У почетку само ћути и чека. Али не задуго. Само да види ко је поданик, а кога треба притегнути. Да зна с ким има посла. Ко је орао, а ко свиња.

Поданике не мора ни чекати. Они, не губећи ни трена, почну да се гурају. Једнога испрате, а код другога сврате. Кад овај дојучерашњи умакне иза ћошка и, пошто се ту с њим крадом изљубе и утру натрљане сузе, одбаце капу да их ко не види и брже-боље наћулаве другу, ево ти их с широко развученим осмијехом и усиљеном радошћу, новом господару. И прво што сваки од њих каже је – Добро дошао, месија, наш дуго сањани спасиоче. Тридесет година те снијевам и чекам. Знао сам да ћу те дочекати. А трпио сам што не би нико. Могао сам ја и њима да се приклоним, да се код њих скућим, али ми није дао понос. (А све се притом стеже да га нешто не би одало.) И ево издржах и свану ми твојим доласком. Сад ево, све дрвљем и камењем, испратих оно зло дојучерашње. Није се то могло више трпјети. И пази се добро, мој господаре. Препуна је кућа лицемјера. Добро обрати пажњу кога ћеш бирати и постављати на руководећа мјеста. Сви ће они рећи да не трепну како су свих ових година били на правој страни,иако многи од њих увијек претрчавају из табора у табор и већ су неки засјели на трон неправо узети.А добро се зна да су били тамо гдје су били. Никад краја неправди, господаре мој. (Наравно, мада и сам претрчава, има у исповијести овог поданика доста истине.)

А за све је крива та злочеста капа. Не свака наравно. Свако поштовање капи која има само једну главу и глави која има само једну капу. Криви су стокапићи и њихове превртљиве капетине. Капе које то и нијесу. Шта би пристојна капа радила на недостојној глави? И не знам зашто се тако и зову. То није капа – то је наглавак, или, прије ће бити, нагузак. Јер, ако је капа капа, она траје док траје и глава. Ако има главе, онда је капа само за по једну главу. Над главом кроз коју звижди промаја, лебди онолико капа колико и господара. Вјечити парадни марш капа над главом, која се само тако зове. А и то само захваљујући раменима. Да је над ногама, то би јој мјесто најбоље пристало.

А како се они само позоре свакој новој капи. Како коју наћулаве и обрете им се на глави, зараколе од пусте радости, таман као кокош кад снесе јаје – Боже један, лијепа знамења. Љепшег наглавка нијесам туро на ову сурњачу у своје дневи. Ну те ми оно шпигло. Пазидер само како ме је  лијепо поднијело. Колико сам их само  у своме вијеку наталарио на ову шупљачу, али ми је ова најбоље пристала. Први пут сам се овако учовио, неки ме зор цип-цијела обузео. Свака ме је помало жуљала без ова. Нека, но што ми је под њом некако омечило, па ми лијепо топло, сав сам настрнуо од неке милине. Не знам је ли ми топлије глави или овој под главом. Сад бих потписо да ми ово буде укопна. Само да не наиђе неки нови господар.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: