Страх од бритког пера

„Црногорска Управа полиције забранила улазак у Црну Гору: књижевнику, историчару и једном политичару“, један је од наслова који је ових дана уздрмао ширу црногорску и србијанску јавност.

Како и не би кад црногорска полиција то преводи овако: „Штитимо се од недобронамјерних појединаца“…

Једном од поменуте интелектуалне тројке, такав наслов је у њему изазвао толики немир и страх, да га је забољело уво и читав низ синонимијских органа, изјавивши: „То ми врло импонује, да једној чланици НАТО пакта може безбедност да угрози један песник“.

Наиме, док свака уређена држава почива на владавини права, чиме се односи према народу и границама, те у складу са тим обнаша своје дужности и обавезе када је у питању улазак сигурносно интересантна лица – црногорски режим се одлучио на нереални реципроцитет, као последица погрешног поимања највећих људских вриједности.

Да Црне Горе нема без слободе, те да је Бећковићево пјесничко дјело уврштено у историју слободне нам државе, биле су ријечи којима смо прије двије деценије дочекивали Матију.

Данас тог пјесника слободе „чије име стоји одмах иза Његошевог“ – слободна, демократска, мултинационална, мултиконфесионална – безмало европска Црна Гора, проглашава „персоном нон грата“. Зашто?

Да ли због тога што се историја ове државе мијењала упоредо са идеолошким увјерењима актуелне владајуће гарнитуре – или је прво-битна идеологија те „елите“ све вријеме била лијепо упакована у демократију?

Је ли до те мјере омекшала своје темеље, да их може подривати једно перо, макар оно било убојито – или је владајућа структура толико сигурна у својој несигурности, да је постала лак инструмент у рукама неког другог, уигранијег система? Очигледно је, да се „црногорска већина“ нашла у незавидном положају, с обзиром на то да им је управо тај уигранији систем, уласком у НАТО савез гарантовао етерналну независност, као нацио-сигурност.

Историја је учитељица живота, а кроз историју се показало да су диктатори били поражени од интелектуалаца. Данас и ми о томе можемо посвједочити јер, упркос забрани, Матија ових дана улази у сваку црногорску кућу, док чињенице говоре да НАТО пакт није могао ни приквирити код већинске Црне Горе. Јесу ли се због тога, забога, поново острвили на Србе?

Умјесто да својој браћи пруже руку, немоћни да са Западом створе лажну већину, они дубље тону у политички глиб и неморал. Забрањивати људима улазак у земљу, истим онима са којима сте до јуче дијелили ордење, јесте одраз некултуре и нечасних намјера.

Чини ли се, можда, да црногорски режим игра последњу улогу одлазећег циркуса, падајући са позорнице вишедеценијске представе?

Да ли су се толико сконцентрисали на антифашизам, да ових дана свесрдно дочекују актуелне ратне злочинце, церемонијално сахрањују остатке фашистичких војника, или им концентрација сузаваца и бодљикавих жица дају осјецај сигурности када је у питању слобода мишљења, јер ко још има ексклузивно право на мишљење сем партија? Него, све ће то народ позлатити.

Александра Дедеић, члан ОО НСД Никшић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: