Страни љекари помагали Србији и прије 170 година

У захтјевној борби с вирусом корона српским епидемиолозима помажу кинески стручњаци, а народно памћење о помоћи иностраних љекара Србији сеже и до средине 19. вијека. Долазили су тада поједини у наше крајеве и напорно радећи, неријетко уз отпор средине, помагали побољшању затечених неповољних санитетских и здравствених прилика.

Било је то, како је писао ужички историчар др Стеван Игњић, педесетих година претпрошлог стољећа у доба уставобранитеља. Они су, развластивши Обреновиће, већу пажњу почели да поклањају просвети и описмењавању народа.

Ни затечене здравствене прилике никако се нису могле назвати повољним. У ужичком округу, на пример, све до четрдесетих година 19. вијека, нити је било љекара ни здравствених установа. „У случају честих епидемија – појава срдобоље, шарлаха, великих богиња и тифуса – народ се сналазио како је знао и умио. Народни видари и травари ’лијечили’ су болеснике бајањем и врачањем. Старији људи су видали ране, намјештали преломе, а бербери вадили зубе”, пише Стеван Игњић, додајући да се у доба уставобранитеља (под вођством Томе Вучића Перишића) предузимају одлучније и организованије мјере да се побољшају здравствене прилике. У већа мјеста, па и у Ужице, први пут долазе љекари, потом се отварају и болнице.

„Од 1844. у Ужицу службује први окружни љекар. То је био Григорије Рибаков, који је медицинске науке завршио у Петрограду. Одмах по доласку у град на Ђетињи доктор Рибаков је суочен с епидемијом великих богиња и срдобоље. Зато се стално налазио на терену ради пелцовања дјеце и одраслих. Григорије Рибаков био је изненађен веома лошим хигијенским условима, не само у ужичким селима већ и у Ужицу. На сваком кораку у чаршији запажао је велике количине ђубрета, нечистоће, улице закрчене, пролази затворени грађевинским материјалом. Најтеже је стање било у турском дијелу вароши. Стока се слободно кретала улицама, јавне чесме биле су запуштене…”

Од 1846. на дужности окружног љекара у Ужицу налази се Франц Бихеле родом из Тирола, магистар хирургије и ветерине који је дипломирао у Бечу. Има записа да је он, путујући нашим селима, запазио неповјерљив однос људи према медицинском особљу, нарочито у току пелцовања дјеце. Почетком 1851. међу Ужичане долази и трећи инострани љекар – Мирослав Нетер из Лужнице у Саксонији. Истицао се веома савјесним и самопрегорним радом:

„Др Нетер је веома брижљиво водио евиденције болесника, први установио болесничке књиге, дјеловоднике и протоколе, Пружао је болесницима здравствену заштиту и љекарску његу, а радио и на здравственом просвећивању народа. Напорно радећи у економски лошим условима, трпећи отпор средине, љекар Мирослав Нетер отишао је као жртва свог позива – умро је почетком марта 1853. године”, биљежи Игњић.

Потом је цио овај крај једно вријеме био без квалификованог особља у здравству, да би у периодима зараза на захтјев окружног начелника овде дошли љекари из сусједних округа, Подрињског и Чачанског. Онда је оживјела намјера да се у Ужицу подигне болница, за шта су прикупљани добровољни прилози имућнијих. Одлука о њеном оснивању донијета је у љето 1853, после чега је с радом почела у општинској механи на Царини. Набављен је најнужнији инвентар, али недостајало је медицинско особље. За служитеља болнице постављен је Филип Јокановић „под условом да станује у једној соби болнице и да надгледа болеснике”. У ову прву ужичку болницу, наводи Игњић, тек 1855. године долази љекар Зеленски, а 1859. и доктор Симон Јосиф.

Политика

Прочитајте ЈОШ:

Инжењер ваздухопловства из Смедерева један је од најбољих бродомоделара: Лађе авијатичара опловиле циo свијет

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: