Стрепња од православне благодати

Резолуција о спољашњем утицају на демократске процесе у ЕУ, коју је 9. марта усвојио Европски парламент, показала је врхунац западноевропског цинизма и сву лицемјерност и изопаченост демократских принципа које промовише међународна заједница.

У усвојеном документу изражава се забринутост због покушаја Српске православне цркве да у земљама као што су Србија, Црна Гора и БиХ, а посебно у Републици Српској промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вриједности и учвршћује однос између цркве и државе.

Није ни мало случајно што је ова резолуција усвојена управо сада, када у Украјини букти братоубилачи рат и што је по своме садржају усмјерена искључиво против Српске православне цркве.

Да је за европску политику православље већ одавно постало приоритетни непријатељ у остваривању својих геополитичких и идеолошких циљева свједочи нам тренутни хаос у нама братској Украјини, за који су они директно одговорни.

Знајући колико благодат православља обликује духовни, културни и национални идентитет украјинског народа, посљедњих неколико деценија међународна заједница је активном пропагандом покушавала да максимално дискредитује и минимализује утицај Руске православне цркве на становништво Украјине. Главна стратегија НАТО политике била је усмјерена на раслојавање религиозне припадности према православној вјери већинског дијела украјинског друштва, која је имала за циљ да пресијече историјску повезаност руског и украјинског народа.

Пропао план

Руско православље у Украјини било је подвргнуто систематском и планском уништавању на свим пољима друштвеног живота. Врхунац планираног истребљивања Руске православне цркве у Украјини требао је да донесе трагични црквени раскол из 2019. године, када је нарушавајући све канонске норме Православне цркве патријарх Вартоломеј дао томос о црквеној самосталности украјинским расколницима. Представници америчке администрације сматрали су да ће давањем томоса расколницима успјети да многомилионску паству Московске патријаршије утопе у неканонску црквену организацију и на тај начин у потпуности минимализују руски утицај у Украјини.

С обзиром на то да се овај план није остварио на начин како је то било планирано, НАТО алијанса је активирала неонацистичке радикалне групе које су методама застрашивања, физичког малтретирања и насилног отимања храмова за последње двије године направиле прави геноцид над православним вјерницима РПЦ, над којим је међународна јавност остала апсолутно нијема и слијепа. Атмосфера хаоса довела је до тога да је нацизам у Украјини веома брзо постао државна стратегија, јер су прогон и убиства руског народа од стране радикалних националистичких група били јавно подржавани од стране кијевског политичкога режима.

Због тога нема никакве сумње да сва одговорност за новонасталу ситуацију у Украјини лежи искључиво на западноевропским земљама. Њемачки канцелар Ото фон Бизмарк (1815-1898) својевремено је рекао да се снага Русије може поткопати само одвајањем Украјине. Они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину супротставити Русији, закрвити два дијела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националном елитом и уз помоћ њих измијенити самосвијест једног дијела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то и не знају. Остало ће све учинити вријеме.

Мржња према свему руском

Вријеме је очигледно чинило своје, вишедеценијска русофобијска политика евроатлантске алијансе у Украјини која је уз помоћ издајника систематски отуђивала Украјинце од Русије, не само да је дубински подијелила и затровала украјинско друштво, него је директно одговорна за масовну рехабилитацију фашизма и неонацизма, који је уназад неколико година у буквалном смислу ријечи одређивао и унутрашњу и спољашњу политику Украјине.

“Десни сектор” данас је једна од најозлоглашенијих националистичких и ултрадесничарских украјинских организација, која је била формирана током Мајдана у Кијеву (децембар 2013 – фебруар 2014).

Поред Десног сектора, својим радикализмом посебно се истиче и “Мизантропска дивизија (МД)” међународна милитантна неонацистичка мрежа са фашистичким елементима (свастика, униформе СС и Вермахта, итд.), која дјелује под слоганом “Смрт Русији!” (Русија на застави “МД” са кукастим крстом са малим словима), “Heil Hitler!” Мизантропска Дивизија је основала филијале у 19 земаља, а између осталих у Украјини, Немачкој, Француској, Пољској и Енглеској.

Отворено подржане и финансиране од стране западне Европе ове радикалне групе активно су радиле на системском промовисању расистичке и неонацистичке идеје; јавно позивале на тероризам и екстремизам против руског становништва, дискриминацију руског језика те подстицале на мржњу и непријатељство према Руској православној цркви.

Од 2014. године мржња према руском становништву, руском језику и култури постала је свакодневица украјинског друштва. У стварању и подршци фашистичких организација у Украјини, “запад” је остваривао своје политичке и економске интересе и тим самим омогућавао војно напредовање НАТО-а према границама Русије. Неконтролисане радикалне групе временом су прерастале у паравојне формације (Ајдар, Азов), које су пролазиле војну обуку НАТО инструктора и биле наоружаване најсавременијим типовима НАТО-вског наоружања.

Изнуђена операција

Вашингтон је само за посљедњих седам година Украјини пружио више од 2,5 милијарде долара војне помоћи. Охрабрени војном, политичком и финансијском помоћи од стране ЕУ и НАТО-а, издајници и радикални неонацистички батаљони су терорисали сваког појединца који је себе идентификовао на било који начин са Русијом и Руском православном црквом. Од 2014. године до данас само на територији Донбаса насумичним и масовним гранатирањем из тешког наоружања убијено више од 4.000 невиних цивила.

Стога је потпуно јасно да је војна операција Руске Федерације у Украјини већ одавно била изнуђена. Довољно је обратити пажњу на само неке од политичких одлука украјинског режима које су биле директно усмјерене на дискриминацију рускога народа на територији Украјине.

Тако је, између осталог, 16. јула 2019. године ступио на снагу закон “О обезбеђивању функционисања украјинског језика као државног језика”, према којем су јавни сектор и све државне институције морале да пређу искључиво на украјински језик. Школе на руском језику су ликвидиране 2020 (у марту 2020. Владимир Зеленски је потписао закон “О потпуном општем средњем образовању”, којим су од септембра 2020. ликвидиране школе на руском језику у земљи. Осим тога политичке личности у Украјини, инструисане од стране западноевропских ментора у континуитету распиривале су мржњу против Русије и гурале украјинско друштво у директну конфронтацију са руским националним интересима.

Народни посланик Украјине Игор Мосијчук назвао је трагедију од 2. маја 2014. у Одеси, у којој је мучки и најсвирепије убијено 48 невиних људи на државни празник.

Изузетно тешко и мучно је прихватити чињеницу да братоубилачки рат између нама два најближа братска народа данас постаје реалност. Али нам је потпуно јасно да војна операција није рат Русије против Украјине, већ специјална војна операција у којој Русија брани православље и ослобађа украјински народ и украјинску земљу од неонацистичких, радикалних, демонских група и поробљености НАТО-у. Резолуција Европског парламента, поред страха само је још једном потврдила чињеницу да је Русија увијек била уз православље, као што је и православље било уз Русију, а та узвишена веза је нераскидива.

ПИШЕ: Миладин Митровић, предсједник Императорско-православно-палестинског друштва Републике Српске

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: