Стричева секира

Пише: Небојша Јеврић

Страхиња има дугу плаву косу, зелене очи, и тринаест година. Бави се пливањем, и у њега су заљубљене све девојчице из разреда. А он воли само њу: Софију.

Софија, ћерка адвоката, увек уредна и дотерана, добар ђак. И као сви одликаши воли да седи у првој клупи.

Страхиња није био неки ђак иако је волео да чита књиге. Увек је био спреман за што је наставницима сметало. И седео је у последњој клупи.

За казну, разредна, кратко ошишина скојевка шпицастог носа,неудавана , строга професорица физике, преместила га је у прву клупу код Софије.

Његовој радости није било краја.

Софија и Страхиња су убрзо постали пријатељи.

Зближиле су их књиге.

Софија је била изненађена кад је сазнала да Страхиња чита „Записе из мртвог дома „ Достојевског, да је читао „Мртве душе“. Иако је лектиру са презиром одбијао да чита.

„То су књиге за децу“ ракао јој је.

Он је био троцифрени.Тако су деца из града звали оне који су у школу долазили приградским аутобусима са три цифре, и ниједна њена другарица није хтела да се дружи са њима. Али Софији то није сметало.

И како то у свим лепим љубавним причама бива, договорили су се да заједно иду у биоскоп.

За време филма допустила му је да је ухвати за руку.

После представе отпратио је кући. На растанку су се пољубили. Никако филмски. Страхиња је питао да ли сме да је пипне за дојку. Имала је мале и чврасте дојке. Она му је допустилиа.

Враћао се кући скачући од среће. Изашао је из аутобусао и трчао улицом.

Испред куће је био киоск за новине. Незанајући шта ради ударио је песницом и разбио стакло. Није ни приметио да је посекао руку.

Али дежурно око комшија је видело пуцање стакла и видело га како је утрчао у кућу. Убрзо је стигла милицијска патрола.

Одвели су га у станицу а отац је кренуо са њим.

Отац је био још мамуран, напио се на послу и рано заспао. Преко пиџаме обукао је одело.

Страхиња је у станици све испричао.

Кад су се вратили кући Страхиња се није бојао батина.

Али отац и није хтео да га туче.

Узео је ручну машину за шишање и ошишао га до главе.

Праменови дуге златне косе падали су на под.Отац га је држао између колена и није обраћао пажњу на његове сузе.У то време су сви имали дуге косе.

Сутрадан са радничким качкетом на глави одвео га је у школу.

Испричао све разредној Шиљи, како су је деца звала.

Шиља га је извела испред табле и рекла.

„Ево, децо, међу нама је и један криминалац!“

„Молим, ја не желим да седим више са њим!“

Страхиња је пукао. Сместили су га у последњу клупу.

После школе отишао је на Дунав размишљајући да се убије. Али био је добар пливач.Да скочи у Дунав није долазило у обзир.“Убићу ја њега.Секиром на спавању.Он је за све крив.“

Кад су сви заспали изашао је из куће, прескочио плот и из стричевог дрвљаника
узео секиру.

Те ноћи стриц се враћао касно кући и видео га како прескаче плот,са секиром у руци.

„Шта то радиш, Страхиња?“

„Хоћу да га убијем! Оца!“

Стриц је сео са њим и понудио га цигаром.

„Коса ће ти опет нарасти. А она која те је сад оставила увек би те оставила због неког другог.Смири се, Страхиња. Идемо код мене кући да нешто попијемо.“

Те ноћи је први пут запалио цигару и попио ракију.

„Идемо у комшилук. Имам ја ту једну посусталицу, она ће све средити.“

Комшиница је била неудата,тридесетогодишња јахачица. Код ње никад није било касно.

Стриц је закуцао двапут тихо,трипут јаче.Отворила им је само у свиленом огртачу, прелепа играчица из „Лотос бара“.

Стриц јој је шапнуо неколико реченица.Гурнуо нешто у шаку и изашао.

Сутрадан је Страхиња без качкета поносно отишао у школу и сео у последњу клупу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: