Стварање „турског света“: Алфабетом до покоравања Азије

Пише: Џевад Галијашевић

То што је Сарајево било домаћин Светског ујгурског конгреса, могло би да збуни само оне неупућене који рад овог тела доводе у везу са магловитом представом о борби за права ујгурског народа у Кини и иностранству. Из видокуга им измичу кључне ставке- прва, да је поменути конгрес под директном контролом турских и западних служби, и друга, да постоји са циљем урушавања стабилности Кине. Полицијска пратња додељена члановима конгреса као и остале пратеће мере предострожности, Ројтерс је објаснио притисцима и претњама.

Кинеске „уходе“

Са чињеницом да Свјетски ујгурски конгрес са седиштем у Немачкој одржава четвородневну конференцију са неколико стотина делегата из 25 земаља у сарајевском хотелу – мало ко је био упознат. Није било натписа или плаката, особље на рецепцији је оклевало са давањем информација док су полицајци у цивилу били у предворју, а специјалне јединице стациониране ван круга зграде. Организатори су, наравно, обавештајном Ројтерсу, поверили да се путем порука с друштвених мрежа и мејла вршио притисак да се догађај откаже.

„Видели смо Кинезе, овде у хотелу, како фотографишу наше делегате током дешавања, што је био начин да их се застраше“, казала је Зумрета Аркин, која је на састанку изабрана за потпредседницу овог тела. Кинеска амбасада у Сарајеву није коментарисала оптужбе око конференције. Босанскохерцеговачке власти су такође прећутале догађај.

Разумно питање гласи: Зашто су Ујгури за организацију свог централног догађаја изабрали неку удаљену и њима непознату касабу на Балкану, и да ли је то њихов, или можда избор Турске, и зашто?

Убиство скопчано са курдским пореклом

Одувек се на западној политичкој хемисфери питање улоге Турске постављало у односу на њене способности да спречи излазак Русије на Средоземље и повратак митске Византије на Босфор. Однедавно се у западној рачуници са Турском, нашла и Кина, са својим и турским Ујгурима. Истини за вољу, турска држава никада у својој историји није ни припадала, нити била део Европе. Културно, религијски, етногенетски и антрополошки, Турска је била и остала у Азији.

Турско опонашање западне демократије започето је након значајног привредног раста, из времена војне управе, раних 80-их година, када је Тургут Озал увео низ либералних реформи које су ојачале државу. Но, он је био курдског порекла, а та чињеница у анализи његове насилне смрти није занемарљива.

Налази обдукције

Турски дневник „Земан“ и Агенција Анадолија у фебруару 2020. године, потврдили су да резултати аутопсије извршене на телу преминулог председника Тургута Озала показују да је реч о тровању. Истина је да су и пре тога, у турској јавности дуго колале гласине да су Озала, (који је према званичним подацима преминуо од срчаног удара 1993. године у 65. години), убили милитанти из „дубине државе“ – скривене националистичке структуре унутар турског естаблишмента. Напори да оконча сукоб са Курдима били су праћени изливима незадовољства, али и покушајем атентата 1988. године.

Извори из државног Института за форензичку медицину изјавили су за турски дневник да је резултати аутопсије открио је да су у његовом телу присутни остаци забрањеног инсектицида „DDT“ и састојци десетоструко увећани од нормалног нивоа. „Озал је, највероватније, отрован са четири одвојене супстанце“, пише у налазу обдукције.

Исламистичка алтернатива кемалистичке демократије

Последица овог антидржавног убиства било је даље јачање исламистичких странака. Исламисти су, од манифеста Millî Görüş (Национална визија), који је од 1969. заступао Нехметин Ербакан, прихватали модернизацију, али никада евентуалну „курдску аутономију“ а посебно, западни секуларизам, у коме су биле препознавали мере деисламизације.

Кроз овај процес, Кемалистичка секуларна полудемократија, нашла је своју, дуговечну, полудемократску, стварно радикалну, исламистичку алтернативу. Од Ербаканове Странке националног реда (МНП, 1970. – 1971.) и Странке националног спаса (МСП, 1972. – 1981.) до његове Странке благостања (Рефах, 1983. – 1998.), у којој је међу оснивачима био и Ердоган, па онда преко Странке врлине (Фазилет, 1998. – 2001.) до Ердоганове Странке правде и развоја (АКП – основане 2001.) прошло је готово пола века и четири велике забране, уз напомену да је АКП, ипак, реформисана верзија Ербакановог политичког исламизма. Циљ АКП, јавно, није био стварање исламске државе уз примену шеријата него борба за власт и утицај унутар кемалистичке националне државе.

Споро и опрезно ка БРИКС-у

Ердоганова привидна умереност, његов проамерички и проевропски став, подршка тржишном капитализму, делом објашњава и суздржаност војних и судских власти према АКП, као и успехе АКП-а и Ердогана на изборима: парламентарним, председничким и локалним, од 2002. до 2016.

Као дете истамбулских радничких четврти, Ердоган је покренуо својеврсни класни напредак у крутој турској управи. Политичка администрација и војни врх, до превласти АКП-а, били су затворени за утицај исламистичке структуре турског друштва, док су привидно стремили демократизацији. У првим годинама власти, Ердоган је распустио судове државне безбедности, смањио тортуру у истрагама и покренуо преговоре с Курдима. У овим акцијама Ердоган је до 2013. године, имао подршку покрета Хизмет (Служба), који је водио преминули Фетулах Гулен, исламски учитељ с адресом у Пенсилванији.

У таквим околностима као кључно наметало се питање може ли се „турски ислам“ уклопити у политички оквир западних интеграција и Европске уније и може ли се турска држава модернизовати, и на неки начин „европеизирати“? Одговор са Запада је био јасан: не може и неће моћи никада. Само из тог разлога Турска је, иако споро и опрезно, закорачила према БРИКС-у. Делује као добар избор, али може ли се у БРИКС са хипотеком ОТД?

Шта је ОТД?

О једном од важнијих геополитичких инструмената Турске- Организацији турских држава (ОТД) у широј јавности мало се зна. Реч је о међурегионалној организацији која делује под окриљем Турске а у чији састав улазе Казахстан, Киргистан, Узбекистан и Азербејџан. Туркменистан, Мађарска и непризната Турска Република Северни Кипар имају статус посматрача у организацији.

ОТД нуди привлачну идеологију засновану на идејама језичке, културне и историјске блискости народа земаља чланица. Иако је више декларативног карактера (стварно „јединство“ Турака никада није постојало), на међудржавном нивоу такве идеје су радни алат интеграције. Упркос тешкој економској ситуацији у земљи, Турска наставља да јача присуство у земљама Централне Азије, нудећи им своје наоружање и градећи своје компаније. Важан аспект чине образовне и хуманитарне иницијативе за промоцију турског језика и културе, што додатно даје значај ОТД-у као међурегионалном удружењу.

Дећирилизација централне Азије

Инсистирање Турске на иницијативи стварања јединственог турског алфабета убрзава процес потискивања руског језика као језика међунационалне комуникације. Пошто алфабет треба да буде заснован на латиници, његова израда додатно доприноси „дећирилизацији“ језика земаља Централне Азије, што значи и одрицања од руског језика – чак и ако такав алфабет не буде званично усвојен. Немали аларм за Русију која би требало да преиспита своју политику у региону с обзиром на појаву нових играча заинтересованих за геополитичку превласт. Јер Турска централноазијским земљама и Азербејџану не нуди само алфабет већ нешто далеко озбиљније- нови идентитет „турског света“. У којима правцима она делује како би реализовала ову амбициозну идеју- велики стратешко- државни циљ?

Латиницом до покоравања

Први корак је стварање јединственог турског алфабета, договорен септембра 2024. године. Замишљен као алфабет са 34 латинична слова, он представља компромисно решење које Турци не кандидују као нову верзију алфабета, већ ону која би била у употреби у дипломатским и научним круговима. Овде треба маркирати убрзани прелазак Казахстана на латиницу (који развија свој латинични алфабет још од времена Назарбајева) и будући прелазак Киргистана, који за сада није најавио планове о одустајању од ћирилице. Ипак, потреба за коришћењем тзв заједничког турског алфабета подстаћи ће процесе дећирилизације у овим земљама. Остале чланице ОТД-а, чланице бившег СССР-а – Азербејџан и Узбекистан- на латиницу су прешле још у 1990-им годинама. Резултат је отежана перцепција ћириличног алфабета код нових генерација, које су одрасле на латиници. Истовремено, значај турског језика у светлу оваквих реформи у региону, расте.

Карта их одаје

Други наум је јединствена карта турског света. О почетку њене израде било је речи 1. октобра 2024. на првом састанку руководилаца картографских установа земаља ОТД-а. Догађај је организовало Министарство одбране Турске. У перспективи, стварање карте турског света требало би да убрза интеграцију у војној сфери – картографија је важна у планирању операција. Још увек није познато која ће тачно подручја бити обухваћена овом картом. На пример, 2021. године, Ердоганов сарадник Девлет Бахчели (лидер националистичке „Партије националног покрета“) предао му је карту на којој су у турски свет, поред земаља ОТД-а, укључене и велике територије Кине, Русије и других земаља.

Непознаница је коначан изглед нове карте турског света, али уџбеници из историје, географије и књижевности штампани на ту тему говоре да је пројекат веома озбиљно осмишљен. На уџбеницима је рађено од 2015. до 2022. године у оквиру активности Међународне турске академије (под окриљем ОТД-а, са седиштем у Алматију). У овом штиву обрађена је историја Турака до 15. века, књижевност написана на турским језицима и слично. До данас, они нису постали део обавезних образовних програма, већ су имплементирани на нивоу факултатива. У изради су учествовали научници из Азербејџана, Казахстана и Турске.

Коридор који заобилази Русију

Основни смисао политичког деловања Турске манифестује се активностима државних, међусобно и са политичког врха, координасаних структура. У оквиру ОТД-а делују следеће организације: Парламентарна скупштина туркофоних земаља, Турска трговинско-индустријска комора, Међународна организација турске културе, Турска академија. На последњем самиту у Шуши, у јулу 2024. године, председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев предложио је оснивање Савета централних турских банака и Светурске патентне организације. Председник Узбекистана Шавкат Мирзијојев предложио је отварање Савета железничких администрација и Турског еколошког савета са сједиштем у Нукусу. У начелу, ОТД активно промовише развој Транскаспијског међународног транспортног коридора (ТМТК, Средњи коридор), који повезује Европу и Кину заобилазећи руске територије. Већина земаља ОТД-а су транзитне у оквиру ТМТК: контејнери иду из Кине у Казахстан, затим преко Каспијског мора до Азербејџана и даље поново железницом у Грузију и Турску.

Ујгури у Сирији? Чија је замисао?

А сада након ових мало у јавности експлоатисаних увида у турске апсирације, вратимо се на питање са почетка текста: Ко је наложио Ујгурима да свој конференцију одрже у Сарајеву? Одговор захтева да се вратимо на период почетка хибридних и војно-политичких операција против сиријског народа и сиријске државе. Наиме, уз помоћ турске војно-обавјештајне службе МИТ, група радикалних Ујгура дошла је из Кине да се бори у Сирији против домаћих Арапа лојалних режиму Башара ал Асада. Препреку снажном деловању Ердогановог режима на разна туркофона острва, бивше османске територије, не представља удаљеност (око 5.000 км). То не спречава ни Ујгуре да из удаљене кинеске покрајине крену ка Сирији под командом турске државе и НАТО алијансе. У почетку су прво долазили само мушкарци, верски радикализовани да би данас, на подручју Идлиба, под турском контролом, живеле читаве породице.

Ујгурски сепаратизам и турски милитаризам

Ови ујгурски борци припадају организацији „Источни покрет“ коју је 1993. у Авганистану основао Хасан Масум Ебу Мухамед Туркестани, деведесетих година прошлог вијека. Организацација делује у Кини, а 2014. године објавили су оснивање у Сирији, као подружнице матичне организације у средњој Азији. На челу сиријског огранка налази се Абдул Хак Туркистани, док је војни човек под псеудонимом Абу Ибрахим. Овај покрет је 2016. године, прогласио ИСИЛ „нелегитимним“. Изгубили су око 1.500 бораца, а десетине су заробљени од стране режима. Никада нису учествовали у унутрашњим борбама између опозиционих фракција, нису су познати по вршењу атентата. Такође, немају својих пунктова на цестама.

Киргистански новинар и политички аналитичар Уран Ботобеков сматра да је Пекинг био приморан да направи озбиљне коркеције својих циљева и задатака спољне политике која се односи на Блиски исток и да их прилагоди расту утицаја „ујгурског сепаратизма“ и турског милитаризма изграђеног на темељима новог османског политичког и верског идентитета и болесне Ердоганове амбиције да Турска, коначно, буде светска сила. Мало шта се може додати запажањима киргистанског аналитичара…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: