Стварати приступачнији визуелни језик побуне

Слоган „Избори су превара“ настао је у мају 1968, у Паризу. Чини се да је поновно добио посебну важност у овим временима сталне економске кризе, у којој је систем представничке демократије све мање осјетљив за интересе бирачког тијела. Усмјерен је понајприје на интересе банака, корпорација и богатих.

Филипински професор и политички аналитичар Волден Бело каже да је западна демократија идеална ситуација у којој се осигурава континуитет раста моћи елита, јер им омогућује међусобно такмичење, а истовремено осујећује развлаштене, осиромашене и раднике, док им, парадоксално, нуди илузију учестовања у политичком процесу. У том систему избори су постали бесмислени ритуал, јер самопрозване политичке и економске елите доносе стварне одлуке далеко од јавних расправа.

Оливер Реслер, аустријски умјетник и филмски стваралац, који се бави инсталацијама, пројектима у јавном простору, филмовима у којима се бави економијом, демократијом, глобалним загријевањем, као и формама отпора и социјалне алтернативе, дао је објашњење којим најављује рад настао за Медијску фасаду МСУ-а која ће се пројектовати током априла.

Поводом пројекције његових филмова у Дворани Горгона (која се одржала 10 априла) и медијског пројекта, портал Погледај.то је разговарао са међународно признатим филмским ствараоцем и активистом.

У својим сјећањима насловљеним “Ријечи” објављеним 1964, исте године када је одбио да прими Нобелову награду, Жан Пол Сартр је забиљежио да је дуго времена размишљао о оловци као властитом мачу, да би на крају схватио колико смо беспомоћни, при чему је нагласио идеју како политички ангажована литература ништа не мијења. Шта ви мислите о политички, односно друштвено ангажованој умјетности? На примјер Жан Лук Годар је балансирао између учинковитости слика, односно ријечи приликом слања политичких порука. Тако је настала његова форма која је у супротности са Сартровим расколом између двије, за њега, непомирљиве активности. Годар је тако објединио своје двије улоге: оне филмског умјетника и ангажованог аутора. Можете ли прокоментарисати такву подјелу?

“ Из властитог искуства, на темељу разговора с публиком која посматра моје радове у умјетничким институцијама, могу рећи да ми се чини да је могуће освијестити људе, указати на политичке аргументе и активистичке стратегије протагониста друштвених покрета посредовањем умјетности. Будући да све чешће излажем и да су тако моји радови доступни широј публици, постао сам свјестан да они имају приличан учинак на људе, као и на начин на који виде свијет. Притом су форме које ја користим врло различите од оних на које је публика навикла гледајући телевизију“.

*Критични филмски ствараоци боре се с вјечним питањем о спајању естетике и ангажованости на смислен начин. Прецизније, питање је како створити нове кинематографске форме које ће омогућити филмским ствараоцима да изразе идеје које ће гледаоци разумјети. Постоји ли у вашем стваралаштву посебан приступ тој синтези?

Моји су радови одговор на одређене ситуације или контекст. Понекад прихватам позив неке институције да направим нови рад који је често покушај артикулације одређених проблема или тренутних друштвених дешавања. Немам задани образац према којем стварам, него реагујем на одређене ситуације које су увијек различите, полазна тачка ми је увијек другачија. У многим ми је филмовима важно да створим активистичку платформу која ће послужити за размјену мишљења и разговор. Стога су моји филмови понекад низ разговора или дискусија међу људима различитих ставова. Али, исто тако радим филмове у којима проучавам одређену појаву или ситуацију, филмове за које пишем текст па чак и филмове без звука. Мени је најважније да филм буде средство преношења политичке расправе, али једнако ми је важно како се то преноси. Осим тога, занима ме истраживање филмског медија и током година сам развијао и мијењао методе властитог филмског стваралаштва, а то намјеравам да чиним и даље.

*По чему је важан политичко ангажовани филм? И коме је важан? Јесте ли добили позитивне реакције од публике у одређеним геополитичким контекстима? На примјер, снимили сте филм о јазу између развијеног глобалног Сјевера и осиромашеног глобалног Југа. У филму глас приповједача говори “Не купујте историју – стварајте је!” Мислите ли да фундаменталисти фосилног горива, како сте назвали заговараче непрекидног економског раста, могу чути и реаговати на ваше поруке? Да се опет вратимо Сартру, који је утврдио да Пикасоова „Герника“ неће придобити ни један глас за борбу Шпанаца.

Не вјерујем да би конзервативци промијенили мишљење само зато што би добили ваљане информације. То једноставно не функционише. Постоје људи који, поред здравих очију и ушију, не виде и не чују чињенице. Вјерујем да моју публику чине политички освијештени појединци који су критични према капиталистичким односима моћи, знатижељни људи жељни нових политичких идеја и алтернативних визија за бољу будућност. У вријеме трајне економске кризе све је више појединаца, чак и у богатим, развијеним земљама, који сматрају да капитализам није најбољи систем владања. Притом, еколошка ограничења планете Земље потврђују тезу да систему који се темељи на непрекидном расту мора брзо доћи крај.

Многе људе занима мој начин филмског стваралаштва и није ту ријеч само о припадницима умјетничких заједница. Рецимо, занимала ме боливарска револуција у Венецуели, па сам у сарадњи с Даријом Азелинијем, снимио три филма који прате политичке процесе у Јужној Америци од 2004. до данашњих дана. Премда су филмови били намијењени европској и сјеверноамеричкој публици, приказивани су много пута у Венецуели и осталим јужноамеричким земљама. Приказани су и стотињак пута политичким групама, синдикатима, локалној самоуправи, аутохтоном становништву, радницима у окупираним фабрикама, али и на различитим јавним телевизијским каналима.

Могу ли умјетници утицати на стварање алтернативних друштвено-економских модела у сврху смањивања јаза између осиромашених маса и владајуће елите?
Једна од могућности јесте подржавати друштвене покрете који се залажу за друштвену једнакост, употријебити умјетност за ширење идеја тих друштвених покрета, нс примјер међу публиком која посјећује музеје. Исто тако, могуће је укључити се у покрете и стварати сложенији или приступачнији визуелни језик побуне (иако се понекад чини да је ту ријеч о различитим приступима).

Не вјерујем да ћемо развити истински демократска друштва пуким гласањем за напредне политичке странке у парламенту; мора такође постојати снажан покрет одоздо који ће устрајати на друштвеним промјенама. Стога не видим разлог зашто умјетници не би учествовали у друштвеном напретку на свој начин. На крају, „Оkупy“ покрет говори у прилог тој идеји.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: