Суботина недјеља нашег дјетињства

Пише: Богић И. Булатовић

Зором, у недјељу, ми дјеца из бољшевичког гета, у јадоли туге и жалости, са његошевском и дисовском интуицијом, да негдје чека нас бољи и љепши свијет Преегзистенције, за којим наша мисао и душа чезне и пати, намјесто на јутрење, у Цркву, одлазили смо у сличан јој Храм! Недјељом, са радошћу и надом, залазили смо у свијет Суботе, а понедјељком, жалили за Недјељом и бројали када ће опет доћи Недјеља – размишљали шта нам то опет несебично, врцаво и ново спрема Субота. Субота Миња!!!

Без Суботе Миње, Душка Радовића, мајчице Десанке, Раше Попова, Љубивоја Ршумовића, Драгана Радуловића и лалинске, панонске ширине, дубине и љубави Јове Јовановића, какви би ми онда, балкански Голготници, неутјешна сирочад били.

Нигдје се дјеца која говоре тим једним језиком Јужних Словена, који уситнили моћници, не би ли онемоћали једну културу, која претрајава упркос свим научним процјенама хемичара који испитују дејство инсектицида – хомоцида, нигдје се нису тако осјећала да су вољена, пожељна и да једино они представљају праву наду и шансу да свијет може постати велики Музичко-поетски тобоган, као што су то осјећала у њиховим (е)мисијама, и пјесмама увелог Ђулића, који смисао нашао у СвеДјетету.

Негдје са ратовима, одрасла је и моја генерација и безбројне Тобоганџије, потјеране страшним бичевима људи који су већ били одрасли у вријеме Суботе, постале су тобџије на разним странама. Заборавили смо били на тај чаробни Суботин жири који је награђивао само безазленост, спретност, стид, љепоту и трему, и отишли трагом и мирисом вриједности које људе тјерају у несаницу.

Данас, када чујем да је затворио очи и Миња Субота, знам да се Његов Сан само вратио Сну!!!

Прочитајте ЈОШ:

Бојић: Цетињски манастир се не може додјељивати као „грант“ некој НВО

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: