Судбина моштију Свете Петке

Аутор: Драган Р. Млађеновић

Данас је Света Петка, или Петковдан – празник посвећен Преподобној мати Параскеви, великој хришћанској подвижници. Српска православна црква је слави 14. октобра по црквеном, односно 27. октобра по грађанском календару. По броју српских свечара Света Петка Параскева се налази на шестом месту српских слава.

Свету Параскеву српски народ зове света Петка, а то је дословни превод грчког имена Παρασκευή.  У српским приморским крајевима је „Петка Биоградска“, јер су јој мошти стотинак година (од почетка 15. века до 1521) почивале у Београду. Позната је и као „Петка Трновска“, јер су јој мошти биле и у Трнову, престоници Бугарског царства.  Године 1641. мошти Св. Петке су нашле трајно смирење у румунском граду Јашију.

Житије

У кратком пролошком житију (животопису) који је саставио патријарх бугарски Јефтимије крајем 14. века, читамо да је Света Петка Параскева рођена у другој половини 10. века у градићу Епивату близу Цариграда. Рано је остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград где су је прихватили рођаци. Даље пише како је њено поклоничко путовање у Свету земљу и Јерусалим, у 21. години живота, прерасло у одлуку да се не врати кући у Цариград, већ у трајну жељу да из Јерусалима настави пут преко реке Јордана, у пустињску област настањену само бедуинским становништвом, где се, уз помоћ бедуина – арапа, сместила у неку скромну колибу која јој је могла пружити заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће.

Света Параскева Петка је била одсутна 40 година из родног места. Према њеном казивању тих 40 година провела је у сиријској пустињи са источне стране реке Јордана, на подручју багдадског калифата којим је владао Емир из Дамаска. У једном молитвеном часу Петка угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече:

„Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу“. Светитељка се затим вратила у завичајни Епиват где је нико после четрдесет година одсуства није препознао. Уснула је мирно у Господу средином 11. столећа у свом родном Епивату.

Откривање моштију Св. Петке

О чудној судбини моштију Свете Петке Параскеве писао је Свети Владика Николај у свом знаменитом „Охридском прологу“: „Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава“.

За гроб Свете Петке, неко времена после погребења, нико није знао. Међутим, десило се да неки морнар, који је боловао од тешке болести, буде сахрањен недалеко одатле. Из његовог гроба ширио се јак смрад. У близини се налазио подигнут подвижнички стуб на коме се подвизавао столпник, и како више није могао да поднесе несносан мирис, сишао је са стуба и, уз помоћ неколицине мештана, закопао морнарево тело у новоископани, дубљи гроб, у коме се већ налазило тело Свете Петке. Иако су видели да је тело које су нашли очувано, томе нису придавали већи значај. Сматрали су да ако је тело те жене свето, Бог би га већ открио на пригодан начин. Пошто чудеса нити ичег сличног није било, закључили су да није реч ни о каквој светитељки, па су морнарев леш ставили у гроб у коме је почивала Света Петка.

Један од мештана који су учествовали у овом чину, по имену Георгије, уснио је сан у коме му се јавила прелепа царица, у пратњи великаша. Један од њених пратилаца му је рекао: „Човече, зар се Бога не бојиш? Оно тело на које си наишао, свето је. Ви погребосте иструлело и смрадно трупло са телом божанствене Параскеве!“  Затим му се обратила и сама царица, тј. Света Петка, речима: „Одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу подносити више смрад онога леша.“ Те ноћи, исто виђење имала је жена по имену Јефимија.

Сутрадан, сељаци су почели да копају и наишли на мошти од којих се ширио умирујући миомирис. Извадили су њено тело из земље, ставили у ковчег и донели у цркву Светих апостола у Каликратији, недалеко од Цариграда, где  су, са највећим старањем,  чуване скоро читав век. Свете мошти су одмах почеле да изливају многа исцељења – слепи би прогледали, хроми проходали, болесни добијали исцељење, што је све доприносило јачању угледа Свете Петке, који је имала међу захвалним људима, а  којих је, Божјом промишљу, из дана у дан, бивало све више.

У првој половини 13. века, крсташки разбојници су заузели и опљачкали Цариград, а хришћанске драгоцености Ромејског царства, међу којима и мошти Свете Петке, пренели су као плен у папске земље. Бугарски цар Јован Други Асен (владао од 1218. до  1241), користећи своје ратне победе, понудио је Латинима откуп моштију Светитељке Параскеве Петке,  и био спреман да за њих плати тражену цену. Његова замисао је била да од Трнова направи нову православну престоницу. У том граду су већ биле сабране мошти многих православних светитеља.

Године 1231.  мошти  Свете Петке донете су у Трново и положене у Саборну цркву. О значају овог догађаја говори чињеница да је читавим путем до Трнова, народ дочекивао свете мошти са великом побожношћу и молитвеном радошћу. Сам цар Асен, у пратњи мајке, супруге, великаша и црквеног клира, изашао је неколико километара ван града, како би их свечано дочекао.

Турци су освојили Трново 1393. године. Одатле су протерали  остарелог патријарха Јефтимија (столовао од 1375. до 1393), првог писца житија Свете Петке, опљачкали цркву, а свете мошти избацили из кивота украшеног златом и драгим камењем, и свукли са њих златоткану одору.

Убрзо, залагањем кнеза Страшимира, мошти су пренете у Видин. Но, само три године касније, Турци су и ту стигли, погубили су Христољубивог господара, а благо из видинских ризница, укључујући и светитељкине мошти, нашло се у Серу као ратни плен султана Бајазита. Тамо су остале две године.

Године 1398. ову светињу су од султана Бајазита измолиле три знамените Српкиње – побожна и мудра кнегиња Милица (самостална владарка Србије од Лазареве смрти 1389. до 1393), знаменита песникиња и везиља деспотица Јефимија (око 1350 – после 1405) и Милицина кћи Оливера, која је пристала да се, за спас свог народа и Цркве, жртвује и оде у Бајазитов харем. Када је чуо шта му кнегиња тражи, Бајазит се насмејао и питао: „Зашто од других многе и велике цене достојних имања не молите, већ само сухе кости?” Султану, човеку другачијег кова и вере, овакав поступак кнегиње Милице, у чијој основи лежи непоколебива вера у Бога и његову милост, као и жеља да свом народу обезбеди молитвену заштиту Светитељке, разумљиво – није био разумљив.

Знајући вредност онога за шта моли, наша благочестива кнегиња  смерно му је понудила сва своја земна блага и имања у замену за те „сухе кости“. Тако је Света Петка стигла у Крушевац, престоницу Светог кнеза Лазара, у дворску цркву Лазарицу. Поводом преноса светих Моштију у Србију, знаменити Бугарин Григорије Цамблах, потоњи митрополит кијевски,  записао је да се „сва слава Петкина узе  Бугарској и подари земљи српској”.

Када је почетком 15. века деспот Стефан Лазаревић (око 1377 – 19.07.1427), син кнегиње Милице, преселио престоницу из Крушевца у Београд, пренео је и светитељкине мошти. Похранио их је најпре у Успењску цркву Митрополије београдске, а потом у нoву цркву Свете Петке, саграђену крај чудотворног извора у Београдској тврђави.

Када су 1521. године Турци заузели Београд,  многи Срби су силом пресељени у околину Цариграда, а собом су, да их спасу и сачувају, понели  три велике светиње: чудотворну икону Пресвете Богородице, мошти царице Теофаније и мошти Свете Петке.

Светитељка се, после готово три века, поново обрела у свом земаљском завичају. Мошти су положене у хранилницу часних моштију при Патријаршијској цркви Светога Георгија. Али Цариград је, у међувремену, постао престоница Отоманског царства.

У 17. веку Цариградска патријаршија је запала у велике дугове због тешких дажбина које јој је наметнула турска власт. Тада је војвода Василије Лупул, господар Молдавије (владао од 1634. до 1653), понудио да огромним прилогом покрије дугове Патријаршије, а да за узврат добије нетрулежне мошти Свете Петке. Тако су, 1641. године, свете мошти доспеле у Јаши у Молдавији, где су најпре, смештене у раскошни храм Света три јерарха.

Једне ноћи, 1888. године, храм је захватио велики пожар. Запалио се свећњак крај светитељкиног одра и од њега се раширила ватра. Том приликом, храм је изгорео до темеља. Спољашњи део кивота, начињен од сребра и злата, сасвим се истопио. Унутрашњост кивота од дрвета, тек је мало нагорела и то споља. Испод дрвеног поклопца лежале су мошти недодирнуте ватром. Нису се истопили чак ни печати од воска на њеној ризи.

После тога мошти су пренете у Саборну цркву посвећену Сретењу Господњем, где се и данас налазе, и где долазе хиљаде ходочасника из свих православних земаља да се поклоне вољеној Светитељки, да је замоле за помоћ и да јој се за њу захвале.

Кондак Св. Петки, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

(Наука и култура)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: