Судска Голгота књаза Михаила Петровића Његоша у одбрани Ловћенске светиње

Навршава се 50 година од разарања цркве Светог Петра Цетињског и Његошевог гроба на Ловћену, али до сада за јавност је остало потпуно непознато да је судски спор са државним властима, поред Митрополије црногорско – приморске, водио и књаз Михаило као легитимни потомак светородне лозе Петровић Његош.

Државне институције и данас држе сакривену од очију јавности документацију о овом судском процесу. У ово смо се лично увјерили прије извјесног времена када нам је од стране одговорних у Државном архиву Црне Горе, противзаконито и без икаквог образложења, ускраћен увид у цјелокупну судску документацију која ниједним постојећим законом није проглашена државном тајном.

Али народна изрека:,, Заклела се земља рају да се тајне све дознају“ и овога се пута обистинила. Захваљујући Ђорђију Р. Петровићу Његошу са Цетиња, који је као блиски рођак књаза Михаила био у току са  судским процесом, сазнали смо да су заступници били познати југословенски адвокати из Београда: Андрија И. Поповић, са Његуша, и Др Саво Стругар, са Цеклина. Доброчинством адвоката, браће Слободана и Бранимира, синова Андрије И. Поповића, који су нам безрезервно ставили на располагање обимну судску документацију о цијелом процесу, у прилици смо да у најкраћим цртама упознамо јавност са током режираног судског процеса од врха комунистичке власти.

 У припремном поднеску тужиоца књаза  Михаила Петровића Његоша од 28. 10. 1971. године наводи се као неспорно следеће:

,,Никада и ни у каквом облику Влада Републике Црне Горе, није донијела, током 1952 године, а нити касније, никакву одлуку о томе, да се мјесто Његошеве Цркве – Капеле на Језерском врху Ловћена, подиже Мештровићев маузолеј Његошу, пошто је ноторно, а и тужени признају, нема никаквог писаног трага, нити су тужени одговарајућу писмену одлуку о томе суду приказали. Усмени разговор 1952 године ондашњег предсједника владе Блажа Јовановића са Иваном Мештровићем, не могу представљати никакву одлуку, која би могла ма какве правне посљедице.

Међутим, тужена страна признаје и чак истиче, да су се све радње и сви подухвати, договори, комбинације, планови и узајамне обавезе ,, рушитеља“ Његошеве Цркве и Његошевог Гроба на Ловћену обављали у свему на основу те непостојеће ,, одлуке“ из 1952 године.

Независно од те измишљене и неистинито приказане одлуке из 1952 године, чак и да је постојала, она је поништена фактички одлуком  и правно ваљаном одлуком надлежног органа Бр. 04-770/1 од 7 јула 1961 године, пошто су том одлуком Његошева Црква и Његошев Гроб на Ловћену проглашени за историјско – културни споменик и СТАВЉЕН ПОД ЗАШТИТОМ ДРЖАВЕ“

Књаз Михаило даље наводи: ,,да нема примјера у свијету да се завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и брани од сваког напада и уништења“, као и да је ,,СФР Југославија потписала међународни уговор и обавезала се да ће на својој територији чувати и штитити од пропадања и рушења све културно – историјске споменике и исте ставити под заштиту државе“

На крају тужбе књаз Михаило предлаже да Суд прибави  извјештај Комисије о реорганизацији музеја на Цетињу од 5 априла 1966 године: ,, који су извјештај потписало свих 11 чланова и једногласно предложили да се Мештровићев маузолеј Његошу постави на Цетињу, а не на Ловћен“

У припремном поднеску од 22.јуна 1972. године тужене стране, тј. државних органа које је заступао Ђорђе Дурутовић, замјеник Јавног правобраниоца СР Црне Горе, умјесто одговора на правно неспорне чињенице, констатујући да ,, Пошто тужбу заступају врло искусни правни стручњаци“ покушава да проникне у наводно скривени циљ тужбе књаза Михаила и пише следеће:

,, Прави циљ тужбе је, изгледа, својеврсна демонстрација против изградње Његошевог маузолеја, па и то само формално у име тужиоца, а стварно за туђ рачун“. На крају Дурутовић, попут полицијско исљедника, покушава да тужбу књаза Михаила претвори у међународну завјеру и закључује:,, Ми смо увјерени да је тужилац доспио у такву незавидну ситуацију само због дезинформације непријатељских кругова у иностранству, јер живи далеко од Црне Горе“

Убрзо послије оваквог одговора Јавног правобранилаштва СР Црне Горе, не сачекавши чак ни исход судских спорова код првостепених које су водили Митрополија црногорско –приморска и књаз Михаило Петровић Његош, у јулу 1972. годне комунистичке власи су ангажујући затворенике из Спужа разориле цркву Светог Петра Цетињског и Његошев гроб на Ловћену.

Годину дана послије вандалског чина, док трају радови на обезглављеном Ловћену, 12. јуна 1973. године књаз Михаило захтијева да се оконча првостепени судски поступак, започет двије године раније. Да би се ,, купило вријеме“ и наставила ,, дивља градња“ у одговору тужених од 25. јула 1973.године појављује се нови,, аргумент“ да наводно књаз Михаило као тужилац нема активну легитимацију у судском процесу. Другачије речено да књаз Михаило као легитимни потомак светородне лозе Петровић Његош није овлашћен да води парницу ради заштите Његошевог гроба на Ловћену, односно да је започета парница недопуштена. За окончање ове судске фарсе књаз Михаило је морао приложити обимну литературу о генеалогији своје владалачке куће Петровић Његош, уз коју је навео да је апсолутна већина Петровића Његоша сагласна са покретањем и вођењем судског поступка којим се жели: ,, одбранити од рушења у уништења цркве Св. Петра и гроба владике Рада на Ловћену“.

Прошла је и трећа година од подношења тужбе а исход пресуде која је већ била донијета и држана у тајности  није био познат књазу Михаилу. Пуномоћник књаза Михаила адвокат Андрија И. Поповић био је принуђен да се обрати за помоћ предсједнику Окружног суда, ради интервенције код надлежног вијећа суда, да се без даљег одлагања достави странкама пресуда у предмету П-465/71 по коме је главна расправа закључена дана 29.10. 1973 године. У молби која је послата 29. јуна 1974. године пише, између осталог, следеће:

,, Пишем Вам као пуномоћник Књаза Михајла Петровића – Његоша, у чије сам име поднеo Окружном суду – Титоград,тужбу РАДИ ЗАШТИТЕ ЦРКВЕ И ГРОБА ЊЕГОШЕВОГ НА ЛОВЋЕНУ ОД РУШЕЊА,ПРЕМЕШТАЊА И УНИШТЕЊА. Ова тужба је У суду примљења 12 априла 1971 године /дакле пре три године/и заведена под П-бр.465/1,а у име тужиоца књ.М.Петровића-Његоша потписана од мене и Др.С.Стругара,као пуномоћника тужиоца. Последња главна расправа у овом предмету одржана, је 29. октобра 1973 године, када је Суд донео решење о закључењу главне расправе и наложио тужилачкој странци, да уплати законску таксу за пресуду у року од 15 дана,после чега ће пресуда странкама бити писмено достављена. — Таксу сам ја Андрија Поповић,адв.суду доставио поштанском упутницом из Београда у износу од Н.Динара 227,оо у корист рачуна Окружног суда бр. 201-840-31135/017 дана 5-ог новембра 1973 год., те о томе и посебким актом известио Суд,коме је акту прилепљена и призна-ница о уплати таксе, како је Суд и тражио.

   На тај начин биле су обављене ове радње које је суд захтевао од тужилачке стране,па смо ми с правом очекивали да ће нам Суд односну пресуду доставити бар до краја 1973 године. А,када исту нисмо добили ни до половине јануара 1974 године,онда је тужилачка страна преко пуномоћника А.Поповића писала суду дана 20.1.1974 године и МОЛИО ОКРУЖНИ СУД, да ми дотичну пресуду чим прије достави, како бих могао одговорити својој заступничкој дужности и својој савести према властодавцу,и према правосуђу,као сарадник суда и поштовалац закона.

   Осим тога неколико пута је Др.С.Отругар,усмено молио Суд да нам пресуду достави,па је сваки пут добио обећање /усмено/,али од пресуде „ни трага ни гласа“. Наше писане ургенције и личне молбе,остале су све заједно без икаквог резултата и просто ,,глас вапијућих“,а ми нисмо научили да са нама судови наши тако поступају. — То једна жалосна истина, али је заиста истина!

   Од дана закључења главне расправе и решења суда да ће нам се пресуда доставити у законом року, ПРОШЛО ЈЕ ВИШЕ ОД ПОЛОВИНУ ГОДИНЕ /скоро сада осам месеци/, а пресуде још немамо. Очигледно, Окружни суд у Титограду,у овом делу свога пословања НИЈЕ ПОСТУПАО ПО ЗАКОНУ / чл.324 и чл.326 Гр.П.П./,а нити се оволико одуговлачење у овој ствари може правдати ма каквим разлозима, па се стога и ОБРАЋАМО ПРЕДСЈЕДНИКУ СУДА И МОЛИМО ЊЕГА ДА ИНТЕРВЕНИШЕ И НА КРАЈУ НАРЕДИ, ДА НАМ СЕ ОТПРАВАК ПРЕСУДЕ У ОВОМ ПРЕДМЕТУ ДОСТАВИ НА УРЕДАН И ЗАКОНИТ НАЧИН.“

Прошла је још година дана, четврта од почетка ове судске фарсе,  Мештровићев маузолеј је уз велику помпу свечано отворен 28. јула 1974. године, али тајно чувана првостепена судска  пресуда  ни тада није  достављена књазу Михаилу.

Коначно, првостепена пресуда  Окружног суда у Титограду од  29. октобра  1973.  књазу Михаилу је са ,, закашњењем“ од 2 године уручена 20. октобра 1975. године. У пресуди се кратко констатује следеће:

,,Одбија се, као неоснован, захтјев тужбе тужитеља Михаила М. Петровића, из Париза, којим се тражи да се: гроб Петра  II Петровића Његоша  који се налази на капи код Ловћена – Језерском врху прогласи неповредивим, како својим  грађевинским тако и у природним дјеловима тла  које му нужно припадају“

Пресуду је донијело, вијеће састављено од  ,, предсједника вијећа –  судије  Слободана Ђуретића и чланова вијећа – судије поротника Ракчевић Василије и Божовића Рада.“

Два дана послије примања пресуде 22. октобра 1975. године, књаз Михаило је уложио жалбу  Врховном суду СР Црне Горе због:  нетачно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примјене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка, предлажући да се укине првостепена пресуда.

Послије скоро 6 година од почетка судског процеса, 4 године  од разарања  цркве Светог Петра Цетоњског и Његошевог гроба на Ловћену, 2 године од свечаног отварања Мештровићевог маузолеја и 1 годину  од подношења жалбе Врховни суд СР Црне Горе  дана 30. децембра 1976. године је донио пресуду без права жалбе , која је књазу Михаилу достављена 24. јануара 1977. године ,у којој пише само следеће:

,,Одбија се жалба тужиоца као неоснована и потврђује пресуда Окружног суда у Титограду  П  бр. 465/71 од 29. октобра 1973. године“

Овим чином је тргикомична судска представа у режији врха комунистичке власти била окончана.

Треба подсјетити да је књаз Михаило Петровић Његош, аристократа по крви и у души, у борби за очување светиња на Ловћену, прије започињања  судског процеса, написао апел свјетској јавности који је објављен 1969. године  у „Гласу канадских Срба“ , као и писмо па­пи Па­влу VI.15. ок­то­бра 1970. године, које је остало без одговора.

Када се погледа читав живот и дјела књаза Михаила Петровића Његоша, човјека који је три пута одбио краљевску круну, није случајно Митрополит Амфилохије, који је седамдесетих година прошлог вијека у Паризу упознао овог скромног, часног и стаменог изданка светородне лозе Петровић Његош, у поговору мемоара књаза Михаила под насловом ,, Из мојих мемоара“ у издању ,, Светигоре“( 2001.г) записао:

,,Оно по чему ће принц Михаило Петровић остати признат и познат и у будућности, јесте његова храброст и вјерност православљу, српству и Отаџбини, те двије петровићке и светопетровске врлине, које је он пројавио и показао у пресудном историјском тренутку, нарочито на почетку и у току другог свјетског рата.“

На крају за очекивати је да ка­ко се пам­ће­ње но­вих ге­не­ра­ци­ја бу­де вра­ћа­ло, та­ко ће ра­сти и сви­јест д а Све­ти­ње тре­ба вра­ти­ти на све­то мје­сто. Као што је Хри­стос из мр­твих вас­кр­снуо, вас­кр­сну­ће и све­ти за­вјет Ње­го­шев. До та­да – на­да­ти се у оства­ре­ње ри­је­чи оно­га чи­ји је ама­нет по­га­жен, гроб ра­зо­рен а за­ду­жби­на ра­су­та:

        „Над свом овом грд­ном мје­ша­ви­ном

        опет ум­на си­ла тор­же­ству­је;

        не пу­шта се да је зло по­бје­ди…“

Јован Б. Маркуш

Цетиње, 27. јул 2022. године

ЊЕГОШЕВА КАПЕЛА НА ЛОВЋЕНУ СРПСКА СВЕТИЊА

Принц Михаило Петровић Његош

Ниједан српски родољуб не може бити равнодушан када се поведе полемика о томе који је најдостојнији начин да се трајно изрази дужно поштовање и народна захвалност према успомени једног великана нашег рода. Поготову када је ријеч о највећем: о Његошу. Због тога је разумљиво што је српска јавност, како она у земљи тако и она у слободном свијету, с узнемиреношћу и протестима  примила вијест о намјери данашњих властодржаца у земљи да намјесто постојеће капеле на гробу великог владике подигну један мраморни маузолеј, дјело вајара Ивана Мештровића.

Гроб владике Рада у спомен-капели на врху Ловћена је српска национална светиња. На њу се и у Првом и у Другом свјетском рату био сручио бијес непријатеља. У Првом свјетском рату  аустро-угарски окупатор био је порушио капелу, а ковчег са Његошевим костима био је пренијет у Цетињски манастир захваљујући старању тадашњег црногорског митрополита Митрофана. Послије Ослобођења и Уједињења, капелу је с пијететом обновио краљ Александар: нова капела била је потпуно вјерна реплика првобитне. У њу су Његошеве кости свечано пренијете и положене приликом њеног освећења, 1925 године. У Другом свјетском рату, капелу су оштетили италијански фашисти, али је главнокомандујући италијанских трупа сматрао за потребно да се јавно огради од тога варварског поступка. У оба свјетска рата, Његошев надгробни споменик био је симбол страдања и борбе српског народа. И у своме вјечном  пребивалишту владика Раде дијелио је судбину свога народа.

Вјечни покој највећег српског Пјесника и мислиоца досад су се усуђивали да ремете само душмани Српства у данима српске трагедије. Сада су и црногорски комунисти наумили да Његошев надгробни споменик преуређују по својој обијести. „За правило лудост изабраше“. па су одлучили да капелу на врху Ловћена сруше и да на њено мјесто поставе један световњачки споменик.

Српска православна црква, којој у првом реду припада дужност чувања и одржавања, најприје гласом Црногорско-приморског митрополита Данила. а потом свечаном изјавом Светог архијерејског сабора, да је она одлучно противна томе неразумном пројекту. И с правом. Владика Радс био је поглавар Српске православне цркве. Вјера у Бога и дубоко продуховљена хришћанска етика биле су темељи његовог духовног живота и мисаоног стваралаштва. Он је још за живота подигао капелу на врху Ловћена и одредио да у њој буде сахрањен. Као владар и као пјесник Његош је желео да његови земни остаци пребивају на висинама, на врху Ловћена, стожер-планини  Црне Горе и слободног Српства кроз вјекове. Али као религиозни човјек и првосвештеник, он је одредио да му гроб буде на посвећеном мјесту. у капели, у подножју крста, симбола овоземаљског страдања и вјечног спасења.

Његошева капела складно довршава природну куполу Језерског врха и с њим се слива у величанствени надгробни споменик који савршено изражава васионски домет Његошевог духа. Томе споменику нема шта да се додаје ни да се одузима. Љуба Ненадовић најљепше је описао сву непролазну величину овог споменика. „Пирамиде. гробови египатских краљева“, писао је Љуба Ненадовић, „шта су друго него гомила камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика“.

Замисао да се Његошева капела уклони са врха Ловћена. а на њено мјесто постави гломазни мраморни маузолеј за чије подизање треба да се и сам врх Ловћена поруби и заравна, а испод њега планина избуши галеријом од неколико стотина метара, је израз бахатости и мегаломаније комунистичких властодржаца. Њу спровести у дјело, значило би погазити Његошев аманет. Она је противна најосновнијим осјећајима мјере и чојства, како је то умјесно подвукао Епископ горњо-карловачки Симеон. Против тога пројекта одлучно се изјаснила већина мјеродавних умјетника и стручњака који су били консултовани по томе питању. Штавише, против њега се једнодушно изјаснила и Комисија за реорганизацију Музеја на Цетињу, састављена од угледних стручњака, коју је био образовао нико други до сам Републички секретаријат за просвјету и културу СР Црне Горе. Ево шта је та комисија закључила о поменутом пројекту: „Мештровићев пројекат предвиђа измјену силуете и читавог терена Ловћена, и то у једном негативном смислу који би грубо нарушио изглед једног од најљепших предјела у нашој земљи“.

Пројекат маузолеја на врху Ловћена намјесто Његошеве капеле за осуду је и са етичке и са естетске тачке гледишта. Он је и за осуду с обзиром и на све оно што се иза њега крије. Ако је црногорским комунистима стало да, као што тврде, подигну Његошу споменик достојан његовог генија, зашто Мештровићев маузолеј не постављају на Цетињу, као што препоручује већина мјеродавних стручњака и културних радника? Зашто хоће пошто-пото да руше капелу на врху Ловћена? Комунистичка пропаганда у земљи острвила се на Српску православну цркву. Комунисти оптужују Цркву да“бесправно присваја“ владику Рада и да се супроставља њиховом пројекту „из себичних разлога“. По своме обичају, комунисти оптужују друге за гријех који хоће сами они да почине. Њихов пројекат с Мештровићевим маузолејом је параван иза ког се крије маневар уперен против утицаја Српске православне цркве и јединства српског народа. Кампања о споменику на врху Ловћена у тијесној је вези с једном другом кампањом која настоји да протури чудовишне тезе о тобожњој „нацији“ и некој „посебној црногорској култури“. И једна и друга дубоко вријеђају српски национални осјећај и понос правог Црногорца.

Српска православна црква легигимни је чувар Његошевог гроба и капеле на Језерском врху. Њен став у одбрану оне српске националне светиње је у потпуном складу с њеном вјерском и националном мисијом. Одрођени цетињски комунисти дрско изјављују да је њихова „одлука“ коначна и неопозива. Са врха Ловћена на њих грми неумрли глас великог владике:

,,Не требује царство нељудима, Нако да се пред свијетом руже.“

У Паризу, маја 1969 године

Књаз Михаило Петровић – Његош

[Писмо објављено у „Гласу канадских Срба“]

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: