Сујевјерни Шкреља

Нисам од оних који код саговорника лови лапсус, још мање од оних који ликују кад у тексту набоду словну грешку па ће критички завртјети одвећ ауторитативном главурдом, у том смислу свијет ме мало интересује, Други може бити било ко, шта ме стало.

Али, доста о моје маленкости „аутобиографији“…

Међутим, фасцинирају ме биљези маргине, бочни уписи, кратки преломи, будући да држим да су управо они тачка у којој се концентрише – а да тога није ни свјесно, откуд би и било – кретање једног друштва.

Тим прије, господо, Шкреља је par exellence примјер једне дибидус срозаности којој је Црна Гора допала.

Па ипак, не би било у реду да сада помислите како овдје настојим девалвирати поменутог Шкрељу, далеко од тога, и због чега бих.

Љуиђ, уосталом, само ради свој посао, а у чему се исти састоји, то не питајте мене него институције у чијем је врху. Но, колико год покушавам, дијалектички Шкреља узмиче, напросто се отима обликовању, настаје и нестаје сам од себе. Дозла свега апстрактно, али је реално тако.
И поред тога, остаје више него упитно: зашто је, између осталог, дођавола, рекао да је Душко, не Марковић него Кнежевић, сујевјеран човјек? Да је „дјетињаст“ и да се бави „будалаштинама“ донекле има упориште у реалности, али да је – сујеврјеран?

Можда се, јебаји га сад, плаши петка тринаестог, црне мачке, зелених очију? Ипак, има ли то, што би рекла клињарија, везе са мозгом? Некакве тајне везе која постоји између бизниса и сујевјера?

И зашто би то, било кога, у коначном, интересовало? Требало би – али, да ли исто треба очекивати – да Шкреља конструктивније збори. Нечије настраности, и томе сл., потпуно су небитне, те апсолутно ствари које се не „претресају“.
На примјер, прича се да су кладионичари празновјерни, шта је, пак, са милионским покретним некретнинама плус банкама (читај: Кнежевић), е то не бих знао.

Ал, онако на први поглед, некако се не да упарити, мислим сујевјерје и бизнис? Ко зна, можда Шкреља алудира на Душкову склоност да практикује све више на Балкану присутнији Фенг Шуи?

У реду, слажемо се: остаје врло дискутабилно да ли је Шкреља више личност или метафора… Свако писање о њему остаје на нивоу заумног, што ће рећи да се од читаоца очекује приличан напор у процесу замишљања лика који готово да је беспредметан, но ипак постојећи.

Истина, јесте говорно биће, што не значи да није остао на првобитном нивоу неартикулисаних кричања.
Довољно је да измлати којешта а да, подразумијева се, нема појма о чему трабуња, и то одмах потврђује горенаведено. Тако смо имали прилику да слушамо Шкрељу и гледамо забезекнутог Криптокапића, повод случај Миго енд Коверат.
Шкреља: „Нико нема право приватне снимке чинити јавним е да би на њима убирао политичке поене.“ Или: „Престаните са узбљаћивањем нечијег имена и презимена и не каљајте. Треба прије пустити све љуђе него овдје што их саслушавају…“
Шта?! Ништа, ништа, то је само Шкреља. Аха, океј онда

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: