Сумрак црногорске просвјете – учитељ Пенивајз

Пише: Томаш Дамјановић

„Системом негативне селекције, ми смо данас у ситуацији да су људи који се баве образовним позивом најчешће људи који тај позив нијесу одабрали као свој први избор, нажалост то нијесу људи који су својим претходним успјехом показали да посједују све неопходне предиспозиције да буду квалитетни едукатори.“

Да нема, како се то популарно каже, средстава јавног информисања, вјерујем да бисмо се суочили са озбиљним потешкоћама уколико бисмо покушали да откријемо ко је аутор реченице, цитиране на почетку овог текста. У таквом сценарију, наоружани вјером у властиту способност расуђивања, вјероватно би многи од нас упрли прстом у каквог оцвалог опозиционог политичара.

Знате већ како иде та прича: тај и тај се никада није остварио на некој важнијој и профитабилнијој функцији од оне коју неподношљиво дуго обнаша, па нам, из угодне завјетрине, соли памет општим мјестима. Нема он, јасно је нашим проницљивим умовима, ништа ново да понуди слуђеним сљедбеницима, па се хвата за оно чега смо свјесни и без његових опсервација. Јефтин трик, зар не? Насјешћемо ми, не брините. Још овај пут. На repeat.

Опет, нашло би се, гдјегдје, и оних који би овако језгровиту и, у основи, неоспориво тачну мисао приписали неком локалном „old school“ просвјетном раднику.

Све је то, добри мој профо, тачно – издекламовао би, уз срк омиљеног кофеинског напитка, овдашњи кафански freelancer – али нам слаба вајда од тог закашњелог подсјећања на стање у врту из којег би, канда, требало да изникну генерације у чију се памет уздамо. Додуше, није да нам је то поље наде у блиставу будућност нарочито пространо, додаће ситничарењу склони доколичари, али, ето, биће боље. Мора. Па, не но – је ли.

Уосталом, запитаће се неко од присутних, гдје су били сви ти вајни професори, недодирљиви ауторитети, признати зналци и омиљене личности у својој малој вароши онда када је рашомонијада звана „осавремењивање црногорског образовног система“ започета? Мислим, дакако, на оно вријеме када је, под кринком нужних реформи, увелико заживјела пракса попуњавања упражњених мјеста идиотима свих боја.

Тако је, шефе!

Повећање броја студената и немогућност да они, по свршетку студија, дођу до посла, створила је дотад незамисливи социјални проблем у сфери просвјете. Кад већ није било рјешења за све, ваљало је збринути оне „наше“. Налазила су се, тако, радна мјеста нижим партијским чиновницима, ближим и даљим рођацима вољеног вође, ближим и даљим рођацима пријатеља и познаника оних што су на „Тако је, шефе!“ са вољеним вођом, те мање амбициозној дјеци школских другова и њиховим рођацима до трећег-четвртог кољена…

Скрушено признајемо да се у овом родослову није лако снаћи, па се не можемо сјетити баш свих подврста у том богатству хиљаду цвјетова. Кап по кап, дошли смо до тога да број необразових просвјетних радника дебело премашује процентуалну заступљеност неколицине овдашњих етноконфесионалних скупина. Не би било претјерано рећи да тај слој представља нову друшвену класу у Црној Гори, постајући стубом државности и гарантом несмјењивости државотворне елите. Рука руку милује, па ко кога превари.

Елем, питате се: гдје су били они којима не поричите знање и ауторитет? Па, били су, укратко речено, маргинализовани константним пријетњама којима су их излагали они што им, и то ћете признати, знањем и чашћу – знам да је ово passe – нијесу ни до кољена. Затим, борбом за очување достојанства, личног и породичног, самим непристајањем на учешће у рулету званом „транзиција“ те затварањем у микросвијет, као једину брану лудилу којим су били окружену. Лудилу, које су – никада ово немојте да сметнете с ума – произвели и брижно његовали управо они чија је престрављујућа развојна путања влажни сан за све наше Валдорфе и Статлере.

Да сцена ужаса буде трајно утиснута у умове свих који, прије или касније, ма на који начин, дођу у додир са просвјетом, брине се, хвала на интересовању, сваки високопозиционирани лакеј власника наших живота. Тако је, протежирањем потпуних имбецила, пала сјенка чак и на каријере људи који свој посао обављају савјесно, часно, с љубављу, а до прилике да раде, каквог ли хорора, не би ни дошли да, барем једном, нијесу неког моћнијег од себе подсјетили на сродство или пријатељство из млађих дана.

Заиста, много је оних што, уз све проблеме којима су свакодневно опхрвани, граде своје каријере негдје на раскрсници гађења над систематским фаворизовањем имбецила с којима се, силом прилика, мора сарађивати, страха од отказа, те неповјерења којим их окружују чак и људи који не доводе у питање њихову стручност. Увод у шизофренију на црногорски начин!

Циркус се враћа у град

У популарној литератури налазимо ситуацију веома сличну напријед описаној: судбине људи сасвим различитих профила испреплијетане тако да их тачка укрштања – Зло – прати и проналази, одређујући им животе, врло је ефектно приказана у роману „То“, Стевена Кинга.

Његово митско зло нема стални облик, него се појављује у виду онога што протагонисте највише плаши, хранећи се њиховим слабостима и сумњом у снагу да му се одупру. Његова циљна група су дјеца, јер је, поједностављено речено, њихов страх чистији и укуснији. Чак и онда када та дјеца помисле да су га трајно надвладала, он успијева да завара траг. Повлачи се док не одрасту, а онда се поново појављује, рачунајући да они неће успјети да, у већ зрелим годинама, поврате дјечију имагинацију, којом би га, опет, могли послати у царство таме.

И у Кинговом и у нашем случају, зло се манифестује кроз лик кловна. Страшног, креативног, надмоћног, замишљеног искључиво над жељом да се храни туђим болом. Ипак, ради се о кловну. Уз, истина, једну не тако неважну разлику: овај наш кловн је језиво стваран лик. И, к томе, знатно опаснији од измаштаног Кинговог Пенивајза.

Тај је кловн, након што је цио живот провео градећи мит о властитој недодирљивости на развалинама туђих живота, изјавом која је цитирана на почетку овог текста, подигао игрицу на виши ниво. Понизио је, поново, људе који су, баш због система који је он створио, пола живота провели у страху. Није, очекивано, поштедио ни ове своје, који су каријере изградили управо на темељу чињенице да су баш онакви каквима их је описао.

На концу, свима нама је послао болно јасну поруку: у његовом циркусу је потпуно неважно какве карактеристике имају споредни ликови и да ли ће они уопште бити употријебљени. Данас су ту, а већ сјутра их се нико неће сјећати.

Једини значај припада његовој тежњи да, ма у ком појавном облику да га гледамо, доминира сценом, сије страх и убија туђе достојанство. Уз опаску: још сте ви и добро прошли. Нека дјеца нијесу била ни те среће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: