Сумрак интелекта

Пише: Емило Лабудовић

Још крајем осамдесетих година прошлог вијека, кад је дигитално умрежавање свијета тек било на почетку, један познати амерички социолог написао је да ће „сумрак цивилизације почети оног тренутка кад човјек престане да мисли“! Такав човјек, а чиниће највећи дио свјетске популације, не само што ће престати да мисли и користи сопствено знање и логику за тумачење свијета и дешавања око себе, него ће „мисли“, решења и тумачења која ће му сервирати одабрана и високо софистицирана групица креатора светског јавног мњења, прихватати здраво за готово и временом их усвајати као своја.
Идући даље у својим суморним предвиђањима слома цивилизације, социолог је констатовао да ће ова епидемија „закључавања мозгова“ продријети толико дубоко да неће поштедјети чак ни оне високо образоване слојеве који би, по логици ствари, требало да буду „од своје памети“.
Интелектуално стање човјечанства данас сурови је доказ колико је човјек био далековид и у праву. Наравно, ни наша назови интелектуална средина није пусто острво већ се, без остатка приклонила зомби статусу који доминира свијетом. То се најбоље да уочити кроз три примјера интелектуалног собнабулизма који из темеља дрма духовно и политичко стање нације.
Први примјер некритичког и нелогичног прихватања сервиране истине и тумачења јесте појам ДРЖАВНОГ УДАРА. Државног удара уопште, као и његове циркуске демонстрације у Црној Гори. На страну политичке импликације које је овај „случај“ имао и још увијек има на стање односа у држави, на страну бурлеска око суђења и пресуда, овај случај је за оне који имају и грам мозга и смију да га користе, био неприхватљив превасходно са теоријске и практичне дефиниције самог појма. Јер, нити у теорији, а поготово не у пракси, не постоји примјер да је овај вид насилне промјене власти изведен на начин какав се, наводно, покушао организовати у Црној Гори.
Државне ударе у свијету, углавном, организују и спроводе оружане снаге, или њихов дио, и без јаке оружане силе, способне да у најкраћем могућем року паралише и имобилише најважније полуге система власти, државни удар је просто немогућ и чиста је бесмислица. Чак и помислити да су Андрија и Милан, не ослањајући се ни на какву другу оружану логистику осим на Пајиних двадесетак пушака које су завршиле у језеру, са десетак саучесника који су на оптуженичкој клупи личили на све друго само не на прекаљене ратнике, покушали било шта, више би свједочило о њиховом менталном стању. Да су такво нешто и помислили, заслужили би сто година Алкатраза у лудачким кошуљама. Али, речено је (и оном надобудном спасиоцу Црне Горе у лику тајновидца из Бајрамовице је то неко „дошапнуо“) и шта ту има да се мисли и логицира. Државни удар, и тачка. На ту наметнуту флоскулу примила се и „друга страна“ доказујући да поменута двојица то нијесу урадили, а не да нијесу ни могли и све да су хтјели на начин који им је приписан.
То што за удар, осим легендарног шерифа Кате, није знао чак ни предсједник државе, чудна ми чуда. Ко ће још о томе да разбија главу. Али, тај логички и правнички идиотизам и даље траје. Судији који је пресудио, не удару на државу већ удару на мозак, већ цртају мету, а онај несрећни Жиле од Пљеваља захтијева парламентарну истрагу. А при томе је јадоинтлектуалац и правник по образовању. Боље би било, ради свог и ради здравља великог дијела државе, да сазове конгрес еминентних психолога и психијатара, и да Ката, макар гладан и жедан, и макар га донијели, обавезно присуствује.
Други примјер фабриковања истине коју, потом, као оне енергетске чококладице, нација гута немилице, је такозвани ГЕНОЦИД У СРЕБРЕНИЦИ. Било би губљење времена и својеврстан омаж креаторима ове лажи вијека распредати о томе је ли га било или није, али и онима са основном школом, а тек онима који „ак на брду и мало стоје“ морало би да буде јасно да га није могло бити. Довољно је било само прочитати међународно усвојену дефиницију геноцида па да и ћоравом све буде јасно. Али, речено је, и тачка. А рекли су они који су задужени да „мисле“ у име човјечанства како би оно могло да пусти мозак на отаву. А црногорска „пучина грдна“ и њен већински интелектуални слој, мада их то директно и не тангира, похрлили су и главачки се бавили у ту смрдљиву жабокречину циљаних лажи и обмана.
И трећи, за нас у Црној Гори тренутно веома битан, примјер како се без дубљег размишљања и тумачења олако улази у спор и надгорњавање, јесте полемика око КАПЕЛЕ НА ЛОВЋЕНУ. Градиће се, неће се градити (макар не док је онај јуришник од цетињског градоначелника жив), углавном: поново је кренула лавина националног прегањаа, уз огромну иритацију и мржњу, рекао бих, са обје стране. А по сриједи је обичан „неспоразум“ настао на већ увријеженим.чодјелама и неспособности да се, у миру и трезвено, сагледа сама суштина спора. Свијет је Његоша углавном упознао као величанственог пјесника и мислиоца филозофских висина. Том и таквом Његошу и приличи онај Маузолеј, без обзира шта ко о њему мисли. Из тог, као и из разлога рационалности, идеја о његовом уклањању равна је лудилу, јер би коштало таман колико и градња. Али, овдје се или заборавља или се намјерно изоставља друга страна Његошеве личности. Јер, осим што је био пјесник и, у неку руку, и државник, Његош је првенствено био човјек Цркве. Владика, хиротонисан на највишој адреси православља у том времену.
Доживљен са те стране, Његош, односно Владика Раде, и даље је – безгробан. Јер нигдје у хришћанском свијету, у оба његова пола, није забиљежен случај да црвени великодостојник, његовог ранга поготово, почива изван неког црквеног објекта или макар у његовој порти. Стога се КАПЕЛА, по чијем год плану грађена, намеће као једино могуће мјесто вјечног починка Владике Рада. Тим прије што нас је, као народ, на то обавезао, и својим тестаментом и својом клетвом. Његош није неко из Пржогрњаца Доњих и Срби из Црне Горе нити њега нити капелу не намећу као неки „увезени пројекат“. Његош, и Владика Раде, да се не заборави, је НАШ. Подједнако и Андријин и онога несрећног Ђурашковића који, јуришајући на Андрију, сумануто јуриша и на „свога“, на једну од највећих светиња које је Црна Гора икада имала. Маузолеј и Капела не да не би били у супротности већ, напротив, помирили би и Његоша са Владиком, а и нас, овако бесловесне и завађење, а око шта а оно око ништа. Ништа паметног и ништа важног.
Само из ова три примјера лако је сагледати дубину бесмисла у коју су нас гурнули и још увијек гурају они који „мисле“ за нас. А на нашу велику срамоту, били смо познати као бистар и виспрен народ, способан да својом главом и својом памећу крчи себи пут кроз историју.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: